Umetničko delo koje je zamalo nestalo: Pet miliona ljudi godišnje se divi Mikelanđelovoj magiji

Freske na plafonu Sikstinske kapele, najpoznatije kapele u Apostolskoj palati, zvaničnoj rezidenciji papa u Vatikanu, prvi put su predstavljene javnosti na današnji dan 1512. godine. 

Pod patronatom pape Julija II, italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik Mikelanđelo Buonaroti je pet godina, od 1508. do 1512, oslikavao 1.100 kvadratnih metara Sikstinske kapele.

Uprkos tome što mu je ovo umetničko delo obezbedilo večnu slavu, Mikelanđelo na početku nije bio voljan da se prihvati posla, jer je smatrao da mu od ruke bolje ide vajarstvo. Svoje muke opisao je i u pesmi napisanoj 1509. godine: "Svaki moj gest je slep i besciljan. Nisam na pravom mestu - nisam slikar".

Međutim, nije ni mogao da sluti kakav utisak će njegovo delo ostaviti na tadašnju javnost i da će tavanica Sikstinske kapele postati jedno od najvećih umetničkih dela u istoriji.

"Ceo svet je dotrčao kada je svod otkriven. Sam pogled na njega bio je dovoljan da ih svede u zapanjenu tišinu", napisao je 1512. godine istoričar Đorđo Vazari.

Danas, više od pet vekova kasnije, magija Mikelanđelovog dela ne bledi, svet i dalje "trči" u Vatikan, a kapelu dnevno poseti oko 25.000 ljudi, to jest čak pet miliona godišnje.

Cenzura fresaka Sikstinske kapele

Italijanski kardinal Olivijero Karafa je, uprkos činjenici da je bio izuzetno važan pokrovitelj umetnosti tog vremena, ostao upamćen kao čovek koji je najdirektnije odgovoran za cenzuru Mikelanđelove freske Strašni sud, koju je umetnik stvarao od 1537. do 1541. godine.

Pošto je freska prikazivala gole figure, Karafa (između ostalih) je umetnika optužio za nemoral, pa čak i satanistički uticaj.

Freska je bila predmet ogorčenog spora između Karafe i Mikelanđela i pape Julija II, koji je ugovorio i odobrio rad.

Karafa i monsinjor Sernini organizovali su kampanju cenzure, poznatu kao "Kampanja smokvinog lista", kako bi ubedili Julija II da dozvoli da se freska u potpunosti ukloni, to jest prekreči, pa opet naslika.

Međutim, nakon pobune u Rimu, doneta je odluka da se zid ipak ne kreči, nego da jedan od Mikelanđelovih mladih učenika, Danijele da Voltera, naslika velove preko "nečasnih" delova tela. Tim podvigom je, zajedno sa drugim slikarima koji su se bavili cenzurom uredničkih dela, dobio nadimak braghettone (slikar gaća, gaćar).

U renoviranju Sikstinske kapele izvedenom od 1990. do 1994. uklonjeno je četrdesetak velova dofarbanih tokom poslednjih vekova. Za dodatke koje je u 16. veku, posle Mikelanđelove smrti, naslikao Danijele da Voltera, odlučeno je da do daljeg ostanu na zidu.