Pod teškom senkom zločina u "Ribnikaru": Ime nije krivo

Stravičan, nezapamćen zločin u (elitnoj) beogradskoj školi izazvao je, takođe, nezapamćenu kolektivnu traumu. U neobjašnjivom, teško shvatljivom, sumanutom piru jednog dečaka stradali su, sasvim nedužni, njegovi vršnjaci. Ali, indirektno, i takođe nezasluženo, i čovek čije ime škola nosi od 1975. godine: Vladislav Ribnikar.

Već se nazire, naime, opasnost da ovaj zločin, kod manje obaveštenih, u simboličnoj ravni, prekrije, i pokrije, jedno svetlo ime – a još svetlije prezime – srpske kulture, novinarstva, politike i, konačno, istorije. Prva pomisao kad se spomene ime škole ovih dana je zastrašujući masakr. Kako se čini, najverovatnije, i ubuduće.

U mnogobrojnim, razumnim i nerazumnim, sugestijama i inicijativama, šta učiniti posle nečuvenog zločina, sa samom zgradom škole (temeljna rekonstrukcija, promena namene, do njenog rušenja!) čula se i ideja da škola promeni ime. Usamljena, istina, ali, čim je puštena u opticaj, potencijalno, uprkos svemu, moguća.

Korekcije, modernizacija i proterivanje

Ko je, na primer, mogao pomisliti da će i u Ribnikarevoj "Politici" doći do potiskivanja njegovog imena. A to se dogodilo. U temeljnom redizajniranju lista (25. januara 2007.), s modernijim fontovima (slovima) i grafičkim rešenjima, estetika je odnela prevlast nad etikom i neprikosnovenom tradicijom: izvršene su "korekcije" u zaglavlju lista, od "modernizacije" slova u nazivu novina, do "proterivanja" čuvenog pravougaonika (koji je decenijama odolevao, u različitim vremenima i režimima), sa imenima Ribnikara, vlasnika i direktora "Politike", sa vrha prve, na dno druge (impresum) strane. Ostalo je, na prvoj strani, ispod logotipa, samo ime osnivača "Politike" Vladislava Ribnikara.

Učinjeno je to, konstatovao je u (kapitalnom, nažalost prećutanom) biografskom leksikonu "Ljudi Politike" (Leksikon saradnika, od 1904-1941) seriozni Slobodan Giša Bogunović, "bez dublje istorijske i stručne analize, bez uverljivih obrazloženja, opravdanosti i korisnosti tih izmena".

Ovaj tekst treba, u tom kontekstu, čitati kao pokušaj odbrane nedužnog imena – ono, zaista, ne može i ne sme biti ni za šta krivo – i ovlašni podsetnik na uočljivo zaboravljanje zasluga jedne neobične, osobene porodice, slovenačkih korena, koja je svojom intelektualnom i patriotskom misijom ostavila neizbrisiv trag u istoriji moderne Srbije.

Ta misija započeta je pokretanjem dnevnika "Politika" (1904), oko kojeg će, i iz kojeg će, širenjem novih izdanja (počev od "Politikinog Zabavnika") nastati u jednom (posleratnom) trenutku i vremenu najmoćniji medijski koncern (uz mnoštvo štampanih, imao je radio i televiziju) u onoj velikoj Jugoslaviji.

Lektira naroda

Ostanimo ovom prilikom samo kod lista "Politika". Meteorski je uleteo u srpsku medijsku scenu (zvuči neverovatno: u Srbiji je tada izlazilo 90 različitih listova, 72 samo u Beogradu, od toga 17 dnevnika!) kao, gotovo revolucionarna, prevratnička novina i svežina.

To je ostvareno uz striktno poštovanje načela koja su predstavljala njenu "profesionalnu filozofiju": izbegavanje senzacionalizma, iznošenje samo proverenih i tačno utvrđenih činjenica, principijelna odbrana svojih pogleda i mišljenja, bez žučnosti i uvredljivih izraza, insistiranju na stilu i čistoti jezika, "onako kako se to čini u književnim časopisima...".

"Politika" je bila prva, zapisao je Jovan Dučić (jedan, inače, od njenih mnogobrojnih, glasovitih saradnika), "koja je dala primer žurnalizma, novinarstva koje odvaja politiku od klevete, pogane dosetke od kulturnih sredstava borbe, šarlatansku retoriku od naučne argumentacije".

Učinila je da novinarstvo – "postajući jedina lektira za veliki deo naroda" – ima pre svega kulturnu misiju, zadatak da najpre "uči čitaoca da kulturno misli, a tek onda da politički razabira". Negovala je "uljudnost" koja je "značila više od učtivosti i otmenosti".

Postigla je to zahvaljujući, pre svega, orijentaciji i sposobnosti njenih vlasnika i osnivača da u redakciji, i oko lista, najpre okupi, a potom "neguje" i podstiče, najveća stvaralačka imena tog vremena. Među njenim prvim članovima redakcije i saradnicima bili su Branislav Nušić, Stevan Sremac, Brana Petronijević, Milutin Uskoković…

Spisak znamenitih saradnika (svi su oni, počev, azbučnim redom, od Iva Andrića do Jovana Cvijića i Miloša Crnjanskog, pobeleženi u spomenutom Bogunovićevim leksikonu "Ljudi Politike") koji su doprinosili njenom ugledu, širio se dinamično s rastom "Politikinog" profesionalnog uticaja: naš dnevnik se sedamdesetih godina minulog veka našao među šesnaest najvažnijih listova sveta, zajedno sa "Njujork tajmsom", "Mondom", "El Paisom", u projektu Ujedinjenih nacija "Svet je jedan".

Osim "kulturnog poslanstva", osnivači, urednici i direktori "Politike" svedočili su svojim društvenim, političkim i ratničkim angažmanom, i o njihovom, po Isidori Sekulić, "istorijskom poslanstvu": dva brata Ribnikara, urednici "Politike", Vladislav i Darko, poginuli su, kao dobrovoljci i rezervni kapetani u Prvom svetskom ratu, u dva dana. Darko 31. avgusta, Vladislav 1. septembra 1914. godine.

Jovan Dučić je tim povodom zapisao: Dva brata Ribnikara prolili su svoju krv kao oficiri za istu stvar za koju su prolili svoj znoj kao novinari. Njihova "Politika" bila je ogledalo tih čudnih ljudi, koji su, sad izgleda, prešli preko Beograda kao čisti meteori ostavivši za sobom nas druge sa zasenjenim očima...

Na Drini su bili oficiri, a u Beogradu su bili generali i vojvode. Jer u vremenu u kome su držali pero u ruci, naša književnost i novinarstvo životarili su – prva u idili, a druga u intrigama. Bilo je listova koji su širili tako ružan ton i prostački izraz da je novinarstvo rušilo društvo i trovalo porodice...

Isidora Sekulić, na vest o smrti braće Ribnikar: Prekjuče je kroz telefon propištala jedna od najcrnjih vesti... Ta crna vest mi je, kao kakva crna žica, rasekla mozak i srce na dva dela... Mrtvi Ribnikari su dva porušena stuba "Politike". Plačem za vama Vladislave i Darko! Klanjam se do zemlje seni braće Ribnikar...

Desna ruka

Na kraju, biografska skica Vladislava S. Ribnikara (15. 6. 1900. - 1. 9. 1955.), čoveka čije ime nosi škola koja se našla u središtu javne pažnje posle sumanutog, zločinačkog pira jednog dečaka.

Pariski đak. Arhitekta. Diplomirao (1923) na najstarijoj školi savremene arhitekture Ecole Speciale d Architecture. Urednik i direktor "Politike".

Odbio je da štampa svoju "Politiku" pod okupacijom. Odbio da potpiše famozni "Apel srpskoj javnosti". Neko vreme zatočenik logora na Banjici. Bekstvo u partizane. Dnevnik nemačke (nacističke) propagande za Jugoistok, "Donauzeitung", objavio je njegovu fotografiju, s tekstom preko cele strane (12. 12. 1943.) pod naslovom "Ovo je Titova desna ruka".

Pre nego što je s Visa stigao u Beograd, da opet pokrene "Politiku", bio je većnik AVNOJ-a i prvi direktor tek pokrenute agencije Tan‌jug (5. 11. 1943.). Posle rata ministar prosvete, predsednik (jugoslovenskog) Komiteta za kulturu i umetnost, direktor i glavni urednik "Politike".

Dovoljno za nezaborav. I razlog da se otrgne od teške senke koja je pala na školu s njegovim imenom...