Makron, Šolc i Krimski most: Zloslutno mesečarenje

Duh je pušten iz boce i, po običaju, nije ga moguće u nju ponovo vratiti. Francuski predsednik Emanuel Makron lansirao, naime, u političku i medijsku orbitu, posle pariskog "skupa solidarnosti" sa Kijevom, zapaljivu ideju: da Zapad pošalje kopnene trupe na ukrajinski front. U direktan, a ne samo posredan (kao dosad) rat s Rusijom.

Nimalo benigna ideja. Priziva li francuski predsednik "razaranjem jednog tabua" "novu 1914" i novi "Veliki rat" , s potencijalno, možda neizbežnom, nuklearnom katastrofom?

Kada su, na početku rata u Ukrajini, novinari "Dojče velea" pitali Kristofera Klarka, istoričara s Kembridža, autora čuvene knjige o 1914. i uzrocima Prvog svetskog rata, može li se ukrajinskim ratom "ponoviti 1914", s ulaskom u razarajuću ratnu lavu planetarnih razmera, poznati istoričar s Kembridža je rekao: nadam se da do toga ovoga puta neće doći.

Neizvučene pouke

Klark, međutim, nije sasvim isključio takvu mogućnost. Dosta toga se u međuvremenu, u minulih sto godina, promenilo. I u mnogo čemu napredovalo. Ne uvek i u izvlačenju ohrabrujućih pouka. Kao politička vrsta, homo politikus, čovek, upozorio je, sporo uče. I ima sklonost da se vraća na "stare obrasce".

Nadao se, pre nešto više od godinu dana, da zapadni državnici neće ovoga puta ponoviti fatalne greške "somnabulnih" prethodnika s početka (tragičnog) dvadesetog veka.  

Činilo mu se, naime, da "pažljivo doziraju" pomoć Ukrajini. Uključujući i onu u oružju. Plašio se, međutim, da bi, ako se u tome "pretera", vrag (opet) mogao da odnese šalu. 

Da li se Makronovom inicijativom (već) ulazi u zonu opasnog "preterivanja", posle čega (više) nema povratka?

Ako su se zaista zapadni državnici u (posrednom i stvarnom) ratu s Rusijom, čuvali da ne pređu "crvenu" granicu, i nisu (sasvim) "mesečarili", onim što su, postupno, činili, približivali su se nezaustavljivo opasnoj zoni.

Primer Nemačke

Ponašali su se, naime, slično deci i njihovoj (bezazlenoj) igri s kulom od peska, gde svako od dece skida u podnožju pesak, čuvajući se da ne sruši slamčicu na njenom vrhu. Sve dok ona, konačno, ne padne.

Najupečatljiviji primer za to je slučaj Nemačke i njenog, dosta dugo uzdržanog i kolebljivog, kancelara Olafa Šolca. Berlin je, na početku rata, nudio Kijevu, da podsetim, (samo) pet hiljada šlemova i jednu poljsku bolnicu.

A onda je Nemačka, silovito i bez zadrške, ulazila sve dublje u ratnu lavu, upadljivo prednjačeći među Evropljanima u (sve izdašnoj) finansijskoj i, posebno, vojnoj pomoći Ukrajini.

Padala su, jedno za drugom, (samo)ograničenja i javna zaricanja. Sve do (ubistvenih) haubica i (pretećih) "leopard" tenkova. Ono što je do juče bilo podvedeno pod stavku "zabranjeno", danas se uveliko i bezobzirno isporučuje.

Kontroverze oko raketa "taurus"

Trenutno se zastalo s isporukom raketa "taurus". Kancelar odbija da isporuči Ukrajincima krstareću raketu razarajuće snage (može da probije nekoliko zidova od armirajućeg betona) i dugog dometa (pet stotina kilometara): ne želi da njegova zemlja bude, u ovom slučaju direktno, "strana u ratu".

Dokad?

Sve su učestaliji i glasniji zahtevi da se ukine i ta zabrana. Kao i tolike prethodne. I planule kontroverze. Iako ova s raketama ima "čvršći osnov" od ranijih – overena je nedavno u Bundestagu – ne znači da je neupitna. Može lako da se promeni ako to "okolnosti na frontu" budu nalagale, novim glasanjem u parlamentu. A te nove okolnosti se već naziru: posle pada Avdejevke, ruska ofanziva se (izgleda) nezadrživo nastavlja…

Razlozi za strah

Iako se zavetovao da će, bez dvoumljenja, pomagati Kijev "sve dok bude trebalo", čak i da u tome pretekne Vašington (Bajden je preformulisao obećanu pomoć, umesto "dok bude trebalo", sada govori "dokle bude moguće"), Berlin ima više razloga razloga za strah od otvaranja frontalnog rata Zapada protiv Rusije.

Ne samo iz istorijskih razloga. Ruska enklava Kalinjingrad, nakrcana opasnim raketnim oružjem, s nuklearnim glavama, nije daleko. A "Ramštajn" (pored ostalog), američka vojna baza, takođe sa izvesnim brojem nuklearnih glava, kao (potencijalno prvi) cilj je na nemačkom tlu.

U gotovo svim katastrofičnim predviđanjima, po scenariju da Rusija, "priteran uza zid", posegne za nuklearnim oružjem, kao najveća žrtva spominje se upravo Evropa. Moskva bi, u tom slučaju, kaže se, koristila taktičko (ciljevi na Starom kontinentu) a ne strateško nuklearno oružje "rezervisano" za Ameriku…

Jedan od razloga što su nemački političari, iz svih stranaka, od socijaldemokratskog kancelara do prvaka tek osnovanog levičarskog "Saveza Sara Vagenkneht", žustro odbili svaku pomisao da šalju vojsku (ne računajući "savetnike" i specijalce koji su već tamo) u Ukrajinu . I u novi (pogibeljni) rat sa Rusima i Rusijom.

To je tako. I biće tako. Kategoričan je Olaf Šolc. Čak i njegov gorljivi, ratnički raspoloženi ministar odbrane Boris Pistorijus je ovoga puta izričit: nemačka čizma na ukrajinskom tlu nije opcija za Saveznu Republiku Nemačku.

Do kada?

Diplomatski veteran Volgang Išinger (doskora je predsedavao Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, idejni tvorac onog što će, kad smo mi u pitanju, biti pretočeno u famozni nemačko-francuski plan o Kosovu) ostavlja "odškrinuta vrata". Bliže je Makronu nego Šolcu, kad je reč o slanju kopnenih trupa u rat. Ne treba, kaže, ništa isključiti…

A onda su stigle vesti o visokim oficirima Bundesvera koji razrađuju planove napada na Krimski most…