Kakva je uloga žena političara

Već dugo vremena u jednom delu zapadnog sveta se supruge na izborima biranih političara pojavljuju u raznim zvaničnim misijama, a za njih niko nikada nije glasao. Ta se neobična pojava širi i na neke druge delove sveta, ali ostaje nejasno šta je zaista uloga supruga političara, i u kojem kapacitetu one uopšte odlaze u razne državničke misije.

Tu nije samo reč o autoritarnim tendencijama, nego pre svega o raspadu unutrašnjeg demokratskog uređenja; to je simptom političke krize i bezidejnosti savremene vladajuće elite. Javnosti se nude obmane i laži, niko nema hrabrosti da ukaže na stvarne sistemske probleme krize, i u tom kukavičluku mnogi sada nastoje da se sakriju iza suknje svojih supruga.

Sve ukazuje da politika i važni državnički poslovi postaju, u stvari, privatni porodični posao. A političari se ponašaju kao izabrani monarsi.

Na nedavnom krunisanju kralja Čarlsa Trećeg, što je ne samo za Britaniju redak istorijski događaj, Ameriku je predstavljala supruga predsednika Džoa Bajdena, Džil. Narednog dana, britanski premijer Riši Sunak je u rezidenciji premijera u Dauning stritu 10 priredio prijem za suprugu američkog predsednika. Sunak je premijer i lider partije koja je pobedila na izborima, ali, koji je kapacitet Džil Bajden sem što se u jednom trenutku udala, i nije se razvela, za čoveka koji je kasnije postao predsednik Amerike?!

Na tom krunisanju je među zvaničnim gostima bila i Olena Zelenski, supruga predsednika Vladimira Zelenskog, koja je predstavljala Ukrajinu. Ona, inače, veći deo vremena i provodi u Londonu, gde su i njene dve ćerke, a nedavno se obratila i poslanicima britanskog Parlamenta.

Pre izvesnog vremena se obratila i članovima američkog Kongresa. Bila je i na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu i predstavniku Kine predala pismo za kineskog lidera u kome od njega čak traži da prekine prijateljstvo sa Rusijom. Olena Zelenski takođe redovno održava video sastanke sa suprugama evropskih lidera i o tome se izdaju saopštenja za javnost. I, što je još zanimljivije, nešto od tih privatnih razgovora postaje i politika država kojima upravljaju muževi ovih sagovornica.

Umesto suočavanja sa ukrajinskom realnošću, i na kraju odgovornošću, javnosti se nude kuknjava i suze Olene Zelenski.

Sve je to počelo i došlo iz Amerike, još odavno. U Americi čak supruga predsednika ima ipak neukusan i pretenciozan status "prve dame". U vreme nesrećnog predsednika Džona Kenedija njegova supruga Žaklina je bila medijska, ali ne i politička zvezda.

Kasnije je to malo opalo ali oživljeno u vreme predsednika Ronalda Regana kada je njegova "bolja polovina" Nensi izgradila svoje misije. Ali, vrhunac se desio u vreme Bila Klintona kada je ustoličena važnost "lika i dela" supruga političara. I sam Klinton je poručivao Amerikancima "glasajte za mene i dobićete i Hilari". Kasnije se ona direktno uključila u politiku.

Od Klintonovih to se prvo primilo u Velikoj Britaniji u vreme mandata Tonija Blera. To je bila velika promena jer, do Blera, gotovo da niko nije ni znao ko su supruge premijera, mada je Margaret Tačer često pokazivala svog supruga. Supruga Tonija Blera Šeri je i sama pokušala da bude u politici, ali nije prošla na izborima. Šansa se ukazala kada je njen suprug postao premijer i ona je bila upletena u mnoge političke odluke i bila uticajna. Vremenom je to debelo naplatila jer je, kao advokat, zastupala političke štićenike njenog supruga, kao što su lideri Albanaca na Kosovu i Metohiji i u Albaniji, ali i u Ruandi.

Još je drastičniji slučaj kasnijeg premijera Borisa Džonsona. Njegova (treća) supruga Kari je, prema svedočenjima njegovih saradnika objavljenim i u knjigama, praktično vodila britansku vladu, a ne on. Njene intrige i politički angažman su, u stvari, tvrdi se, doveli i do toga da je morao da podnese ostavku. Tada su britanski hroničari upozorili da  "narod glasa za premijera, a ne za njegovu suprugu".

S druge strane, hroničar britanskih premijera Entoni Seldon u svojoj novoj knjizi tvrdi da je Džonson u stvari poturao svoju suprugu i ona je radila po njegovim instrukcijama. On se krio iza svoje supruge. U stvari, to je zloupotreba žene.

Slično je i sa američkim predsednikom Bajdenom koji nije smeo da dođe na krunisanje britanskog kralja zbog američkih Iraca, neprijatelja Britanije, a koji su izborna baza Demokratske partije. Pa se Bajden sakrio iza svoje supruge.

Iz Amerike i Britanije se uloga važnih supruga jedno vreme preselila i u Francusku. Dok je bio predsednik, Nikola Sarkozi se oženio manekenkom i pevačicom Karlom Bruni koja je medijski bila predstavljena kao Sarkozijeva prednost. A onda je tu praksu nastavio i  aktuelni predsednik Emanuel Makron čija supruga Brižit obilazi škole i humanitarne organizacije, i sprovodi neku svoju misiju.

Jedino se tome još uvek opiru Nemačka, Italija, Mađarska i, generalno, Istočna Evropa.

Porodice izabranih političara se tako ponašaju kao nove monarhije, kao novi monarsi. U Americi to zovu i novom aristokratijom koja je, doduše, kako kažu Englezi, (skorojevićki) "kupila svoj nameštaj" jer nije imala šta da nasledi.

Ima, međutim, i onih koji kriju svoje supruge, kao ser Kir Starmer, lider britanske Laburističke partije i verovatni budući premijer posle izbora sledeće godine. Pre izbora za lidera Laburističke partije on je na neki način skrivao svoju suprugu jer je ona Jevrejka, što u toj partiji i nije baš popularno. I aktuelni britanski premijer Riši Sunak nije sklon da je njegova supruga u javnosti, a cinici tvrde da je to zbog toga što je ona milijarderka, što nije baš zgodno u ovoj krizi.

Uloga supruga je uobičajena praksa u kraljevskim porodicama. I to je uglavnom svedeno na posete školama i humanitarnim organizacijama, ili putuju kada krunisane glave idu u državne posete.

No, i tu ima izuzetaka, obično kada je monarh slab pa se onda javnosti "nudi" njegova žena. U Britaniji se više i ne krije da se velike nade za podnošljiv nivo podrške kraljevskoj kući polažu u kraljicu pratilju Kamilu, suprugu kralja Čarlsa, zbog njegove trenutne nedovoljne popularnosti i manjka autoriteta u široj javnosti. A ona je uspela da uspostavi komunikaciju sa narodom. Slično je i u Španiji gde je kralj Felipe Šesti nekako, opšte je uverenje, neubedljiv, pa se evropskoj i španskoj javnosti i medijima mnogo više predstavlja njegova supruga, bivša televizijska novinarka Letisija nego sam kralj.

Ali to je i podnošljivo jer ni kraljeve ni njihove supruge niko nije birao, oni su tu slučajem rođenja ili susreta, ali za političare je to neuobičajeno jer oni, kako god se za njih glasalo, imaju legitimitet. A ne njihove supruge.

Pod pritiskom estradizacije politike mnogima je to čak i simpatično. Najzad, magazini koji se čitaju u frizerskim salonima veoma su čitani. Ali, stvar je, ipak, mnogo ozbiljnija. Političari svoje političke praznine pokušavaju da popune krijući se iz suknji svojih supruga, i kroz buđenje emocija i čak sažaljenja "slabijeg pola" traže razloge ostanka na vlasti.

Upotreba supruga  političara je svedočanstvo vremena ali to je, utisak je, samo kupovanje političkog dana, propagandni trik. Niko ipak nije glasao za nekog političara zbog šarma njegove supruge. Možda je najbolji primer upravo Nikola Sarkozi čijoj supruzi Karli Bruni nije nedostajalo medijske pažnje, ali ipak Francuzi nisu glasali za Sarkozija po drugi put. Za njega su glasali samo onda kada nije bio oženjen Karlom.

U demokratskim društvima narod glasa za ime i prezime, a ne za suprugu. Ali, na Zapadu se i priznaje da je to sada postdemokratsko društvo.