"OsvRT" sa Vrzićem: Predavanje Vladimira Putina, izbori u Srbiji, program SL i očekivanja EU i Zagreba
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Šta znači "predavanje" Vladimira Putina u nedavnom telefonskom razgovoru sa liderima Finske i Norveške za mirovni proces u Ukrajini i odnose unutar EU, kakve su posledice izbora u Srbiji, kakav je program Studentske liste a koja su očekivanja Brisela, Zagreba i Ljubljane, teme su koje u autorskoj emisiji "OsvRT" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Predavanje Vladimira Putina
Iako je Srbija – normalno – zaokupljena izborima koje je napravila, ostatak sveta ne planira da sačeka Srbiju da se konsoliduje. Tako da će se i Srbija u tekućem stanju naći pred ozbiljnim odlukama. No, o tome sasvim uskoro. I u ovom Osvrtu, a i inače.
Što se ostalih tiče, pacovi su možda počeli da napuštaju brod koji tone.
Ili je Vladimir Putin nad svojim protivnicima primenio oprobanu taktiku zavadi-pa-vladaj (makar i ako su se oni zavadili bez njegove pomoći, a on ionako nema nameru da vlada van najveće zemlje na svetu), tek, predsednik Rusije razgovarao je s predsednikom Finske i premijerom Norveške.
Ako je verovati "Fajnenšel tajmsu", tom prilikom održao im je predavanje o ruskoj istoriji, uključujući srednjovekovnu istoriju, te je predviđenih (manje od) pola sata za razgovor potrajalo sat i po, tokom kojih je Putin svojim sagovornicima razjašnjavao "inicijalne uzroke sukoba". Dok je mogućnost momentalnog uspostavljanja primirja – što je glavni zahtev Ukrajine, pojašnjava FT – jedva i pomenuto. Verovatno tako što je Putin ponovio da to ne dolazi u obzir. Pa je nastavio da govori i o najnovijim genetskim istraživanjima koja su pokazala da su i Ukrajinci – Rusi, a Finac Aleksander Stub i Norvežanin Jonas Gar Stere nisu smeli da ga prekidaju.
Ili makar tako čitav slučaj opisuje "Fajnenšel tajms".
Stere je onda javio FT da nije baš tako, nego su i on i Stub nešto rekli, no FT je ostao pri svom izveštaju da su ova dvojica uglavnom ćutali i slušali Putina. Ako su tom prilikom nešto uspeli i da shvate, utoliko bolje.
No, u ovom trenutku, dok se ne pojave dokazi da su nešto shvatili, barem dva su zapažanja kudikamo značajnija.
Pod jedan, razgovor sa predsednikom Rusije inicirali su predsednik Finske i premijer Norveške. Oni su hteli da razgovaraju s Putinom i time odustali od nadobudnog (koliko i glupog) stava da se s njim ne razgovara uopšte. Šta se to promenilo na frontu – vojnom, diplomatskom, ekonomskom – što ih je nateralo da prestanu da budu nadobudni? I glupo uvereni da Rusiju mogu da poraze na bilo kojem od tri pomenuta fronta.
I to posle susreta s predstavnikom Amerike Stivom Vitkofom, koji je nakon toga otputovao u Moskvu i, sledi pretpostavka, Putinu preneo želju ove dvojice da razgovaraju s njim a on odgovorio da nema problema. A možda nešto i shvate.
I, pod dva, predsednik Finske i premijer Norveške Putina su slušali u ličnom kapacitetu, kao susedi Rusije, a ne u ime Evrope i/ili evropskog dela NATO-a.
Pa je to izazvalo sukob među partnerima, počev od danske premijerke Mete Frederiksen koja je, štaviše, našla za shodno da naglasi da finsko-norveška inicijativa, osim što je isključivo njihova, čak "nije bila ni usklađena sa bilo kim od nas ostalih".
"Putinovi mirovni razgovori s nordijskim liderima podelili su Evropu", možda je i nehotice londonski "Telegraf" priznao da se svi koji ih optužuju za samostalan i nekoordinisan nastup, u stvari, protive pregovorima o miru, dakle zalažu se za nastavak rata.
Čime se vraćamo na zavadu i pacove koji uočavaju da im brod tone pa bi da ga napuste. Što ih ne čini miroljubivijim, nego samo manje glupim od ostalih koji, i dalje nadobudno, izgleda još nisu shvatili da Rusiju neće pobediti.
Nešto, međutim, shvata čak i Vladimir Zelenski, pa po prvi put priznaje da i Rusija ima prava na nekakve bezbednosne garancije – što "Fajnenšel tajms" priznaje kao "značajnu promenu", premda je preciznije to opisati kao popuštanje u poželjnom pravcu neminovne kapitulacije shodno ciljevima Specijalne vojne operacije. Istovremeno se javlja i da se Južna Koreja, na tragu bolje Koreje, "okreće Rusiji", što "uznemirava evropske saveznike". A kako li ih tek uznemiravaju vesti iz Amerike da vlada Donalda Trampa razmatra ukidanje sankcija Ruskom fondu za direktne investicije, na čijem je čelu pregovarač Rusije s Amerikom Kiril Dmitrijev?
Gde je u svemu tome Evropska unija?
Indikativna je izjava Dmitrija Peskova: ratoborna Evropska unija nije potrebna ni Rusiji ni Americi. Nema joj mesta u pregovorima.
Čemu treba dodati i Veliku Britaniju, koja je usred intenziviranja mirovnih inicijativa dodelila ostatku Ukrajine još 10 milijardi funti za nastavak rata. Od ukupno (dodatnih) 70 milijardi, povrh onih 90 milijardi koje joj je Evropska unija već namenila. Mađarska (uprkos promeni vlasti), Slovačka, Češka i Bugarska odbijaju da daju svoj deo, što znači da će još (nešto) više pasti na teret svih ostalih.
I još i više, kako se bude nastavljalo sporo ali zato metodično uništavanje ukrajinske sposobnosti da zarađuje samostalno, što će je zauzvrat učiniti još težim teretom za one koji je plaćaju da bi bila udarna pesnica u njihovom ratu protiv Rusije.
Kako će oni podneti taj teret, tek ćemo videti.
Evropski komesar za energetiku Dan Jorgensen otkrio je izrazito neprijatan podatak da se u Evropi, i "kad je zima prosečna, skoro 50 miliona ljudi (dakle, jedan od 9 podanika Evropske unije) suočava s problemima u plaćanju računa za grejanje. Ako neko ne može da plati račun za grejanje, u osnovi mora da bira da li neće jesti ili će se prehladiti. To je nedopustivo", naglasio je kao da je saosećajan. Ali predstojeća zima neće spadati u prosečne nego znatno gore, već i zato što je cena gasa ovog petka čak i premašila cenu od 100 evra po megavatčasu a bila je tri puta manja pre godinu dana. I 10 puta manja, bukvalno, pre njihovog rata protiv Rusije.
A tek ćemo videti kakve će biti temperature. I ko će moći da priušti grejanje.
Tim pre što – primera radi – ponos nemačke, a time i evropske industrije, "Folksvagen", u trećem kvartalu prijavljuje gubitak od 5,9 milijardi evra. Četiri puta veći gubitak nego prošle godine. I više nego duplo veći gubitak nego što se očekivao sada. Pa usled toga i planovi za otpuštanje više od 100.000 zaposlenih, i gašenje četiri fabrike "Folksvagena" u Nemačkoj, od ukupno 6.
Neće imati ni posla ni grejanja, ali će zato imati priliku da za to plate Ukrajini da nastavi da ratuje protiv Rusije. Ili da i sami pođu u taj rat, kao da iz pređašnjih iskustava ništa nisu naučili.
Izgleda da nisu, jer iz Evropske komisije ponosno najavljuju da neće jeftini gas iz Severnog toka čak i kad rat bude završen.
A možda Aleksander Stub i Jonas Gar Stere uopšte nisu glupi što su ćutali i slušali Vladimira Putina. Još kad bi ga i poslušali… Možda bi i drugi u Evropi uspeli da shvate da im je najpametnije da isto učine i to pod hitno, to jest pre nego što postane prekasno.
Izbori u Srbiji
Sve što je dosadašnja vlast uradila i dobro i loše u 14 godina vladavine sada je stiglo na naplatu.
Bilans je ubedljiv poraz dosadašnje vlasti. I kompletne dosadašnje opozicije povrh toga.
Što znači da nam zemlja ulazi u nešto potpuno novo, dakle nepoznato.
Ako je glas naroda – glas Boga, tako je i moralo da bude jer smo sami sve to odabrali.
U brojkama, to znači 140 prema 104 mandata za Studentsku listu u odnosu na SNS a nula za sve ostale, ne računajući manjinske stranke.
S tim što je čak i u Novom Pazaru Studentska lista osvojila više glasova nego sve tri bošnjačke liste zajedno, da i dodatno posvedoči o atmosferi referenduma (za i protiv dosadašnje vlasti) a ne običnih izbora 25. oktobra.
Nečemu se, međutim, raduje i Albanska koalicija, koju nije oštetila referendumska atmosfera nego ju je okupio Aljbin Kurti, pa su njeni lideri u Preševu svoja dva mandata proslavili pesmama o vođi terorističke OVK Ademu Jašariju.
Prošli put kad se u Srbiji dogodila uporediva promena vlasti (i sistema vladavine) tamo su iskoristili gužvu da pokrenu oružanu pobunu; nije nezamislivo da su bili i podstaknuti na to, kao preventivna lekcija novim vlastima šta još može da ih snađe ako ne budu dovoljno kooperativni, to jest poslušni. Da ne prizivamo novo zlo, ali valjda pesme Ademu Jašariju ovog puta nisu promakle nadležnima kad smo već bogatiji za onakvo iskustvo iz decembra 2000…
Elem, što se izbornog referenduma i brojki tiče, ubedljiva je pobeda Studentske liste i u prednosti u odnosu na SNS – 600.000 glasova više – i po ukupnoj izlaznosti koja je za uporedivih 600.000 glasova bila veća nego na prošlim izborima. Dakle, neupitno.
Ovolika razlika – jednostavno, prevelika – u korist pobednika značila je i da poraženi nije imao mnogo izbora nego da prizna poraz. No, sve i ako nisu imali mnogo (racionalnog) izbora, mora im se odati priznanje što su to priznali momentalno; sve drugo je moglo da vodi krajnje neželjenim ishodima kojih je morao da se pribojava svakako ko zna da samo sloga Srbina spašava.
Ironija se pak sastoji u tome što je dosadašnja vlast dokazala da nije onoliko autoritarna koliko su je optuživali tek kad je demokratski priznala svoj poraz.
Na tome joj je, uz podsećanje da je poznato da nije bio njen pristalica, čestitao i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije. Ukazao je i da "nije baš još sve jasno šta će biti", ali da su "studenti u Srbiji pokazali da su patriote, a ne izdajnici", te da su "otpale optužbe na račun te dece", pored ostalog, "da to vodi Dinko Gruhonjić".
Ako i ne vodi, što se toga tiče, ipak, neophodno je nešto više opreza; o tome, uostalom, svedoče događanja na RTV Vojvodina i na Univerzitetu u Novom Sadu, gde se u ovoj postizbornoj gužvi kadrira po njegovim sklonostima, videćemo još koliko temeljno i trajno.
Što se korišćenja gužve tiče, vredi uočiti i višak entuzijazma u uništavanju murala "Kad se vojska na Kosovo vrati" i poruka podrške generalu Ratku Mladiću, što je upadljiv pokušaj da se promena okarakteriše kao antinacionalna iako su zastave Srbije i "Nema predaje" na svim predizbornim okupljanjima tvrdile suprotno.
A da se, kada je o gužvi i njenom korišćenju reč, i ne govori o upadu na televiziju Informer.
Jako je važno što se Studentska lista tim povodom, jasnom osudom, oglasila odmah, ne samo zato što je to ispravno već i zato što se valjda sećamo kako su 5. oktobra pobedu iskoristili i pripadnici zemunsko-surčinskog klana da u revolucionarnoj euforiji upadnu i oslobode tadašnji Privredni sud, carinu i slične institucije od posebnog interesa.
Pa znamo kako se to završilo. Nema ničeg dobrog u nasilnom upadanju, uključujući i gubitak državnog suvereniteta na koji su – kako smo se povodom ovogodišnjeg 5. oktobra i osvrnuli – razložno ukazali studenti Filozofskog fakulteta.
Pametan uči na tuđim greškama. A tapšanje po ramenu ne podrazumeva i obavezno slaganje u pogledu ciljeva, nego može da bude i pokušaj da se podvale neki sopstveni ciljevi. Računajući i ono u Novom Sadu.
A što se Informera tiče, kao i u bilo čemu drugom. Dura lex, sed lex, a čak i ako zakon nije strog kao što se priželjkuje usled revolucionarnog zanosa ili nekih drugih pobuda, bolji je i bilo kakav zakon nego bezakonje. A onda u skladu s narodnom mudrošću – ni po babu, ni po stričevima.
Uz još jednu opomenu narodne mudrosti: što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Ne može se zakonitost izgraditi na bezakonju.
Pa se u tom smislu kao naročito značajna ističe poruka akademika Radomira Saičića da "studentski pokret svoju viziju budućnosti ne temelji na tome....da budete efikasni po svaku cenu... jer "onda imate revolucionarnu pravdu i linč" umesto sistema vrednosti "u kojem će pravda biti ista za sve i zakoni važiti za sve". Zakon linča je zakon jačeg. A to onda nije zakon, jer, "kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom"…
Uzgred, eto jedne ohrabrujuće paralele s 5. oktobrom. Sve i ako su ga zbog toga posprdno nazivali legalistom svi koji ništa ne razumeju ili su im pak namere bile osujećene, upravo je insistiranje Vojislava Koštunice na poštovanju zakona tad sačuvalo državu od još potpunijeg revolucionarnog rastakanja.
Što se tiče glavnog neposrednog zadatka posle ove (izborne) revolucije, nije znatno drugačije ni sada. Studentska lista destabilizovala je prethodnu vlast da bi je smenila. Sad mora da stabilizuje državu. Dok je destabilizuju svi koji nisu oni.
A možda i iznutra, jer ne treba izgubiti iz vida ni paradoks pobede Studentske liste. Poraženi SNS sada je jedina politička partija u Skupštini Srbije, ne računajući manjinske, a Studentska lista je grupa građana, kojoj su pojedine političke partije pružile pomoć.
Hoće li pristati da ostanu u stanju hibernacije tokom četiri godine sprovođenja programa Studentske liste, pored ostalog, lišeni finansijskih sredstava koja pripadaju parlamentarnim strankama? Ili će nastojati da ostvare neke svoje partikularne interese? Eto još jednog mogućeg izazova među brojnim predstojećim izazovima u najavljenom stvaranju novog i boljeg društva.
Pobednici izbora za to su dobili ogromno poverenje naroda. Na njima su sada teška dužnost i velika odgovornost da to i opravdaju. Tako što će uraditi ono što su obećali.
Očekivanja Brisela, Zagreba i Ljubljane i program Studentske liste
Bio je jedan kratak i zanosan period uoči i nakon 5. oktobra kada su i ozbiljni ljudi želeli da veruju da je pitanje Kosova i Metohije demokratsko, a ne (geo)političko pitanje, i da će nam vratiti Kosovo oni koji su ga okupirali čim postanemo kao sav normalan svet, dakle ono što se (bez mnogo razumevanja ali zato s obiljem nade) opisuje kao demokratska i uređena zemlja.
Ispostavilo se da ništa nije pomoglo ni kad smo celu zemlju uredili onako kako su hteli oni koji su nam okupirali deo zemlje. Kosovo je ipak samoproglasilo nezavisnost iako su pokorne demokrate bile na svim nivoima vlasti u ostatku Srbije, a pre toga, da se ne zaboravi, i Crna Gora po proceduri koja u osnovi nije bila drastično manje pljačkaška.
Osim tog iskustva, sad je i Marta Kos zaslužna što ovog puta nemamo pravo na sličnu zabludu da će nas tretirati drugačije (u smislu geopolitičkog plena) ako Srbija postane drugačija po funkcionisanju institucija i sprovođenju zakona.
"Neće biti moguće", obećala je Marta Kos, "da napreduje zemlja koja se ne usklađuje sa nama po pitanju strateškog interesa, što su, naravno", dodala je kako bi se izbegla zabuna, "spoljna i bezbednosna politika, odnosno zajednička borba protiv Rusije".
I povrh toga je Evropska unija putem američkog Radija Slobodna Evropa poručila da "promena vlasti u Srbiji ne menja obaveze koje ta zemlja ima u procesu normalizacije odnosa sa Kosovom" (takozvanim). Naprotiv: "Sve postojeće obaveze ostaju na snazi, uključujući one koje proističu iz Sporazuma o putu ka normalizaciji iz 2023. godine (iz Brisela) i (ohridskog) Aneksa o njegovoj primeni".
Sve u svemu, Evropska unija traži da kosovska politika povlačenja prošle vlasti (p)ostane politika nove vlasti, a da ruska politika otpora prošle vlasti postane politika kapitulacije nove vlasti. Prostije rečeno, odricanje od Kosova i Metohije i odricanje od Rusije ostaju zahtevi Evropske unije od Srbije ko god da je na vlasti. Kako ono beše, ne napadaju Srbiju zbog Miloševića…
Štaviše – očekivano – nisu to i jedina očekivanje od buduće vlasti.
Eno, iz Ljubljane premijer Slovenije Janez Janša već ultimativno zahteva predaju svih arhiva nekadašnje države koje se odnose na tu državu, inače neće dati saglasnost za bilo kakav napredak. A iz Zagreba potpredsednik vlade i ministar hrvatskih branitelja Tomo Medved traži čak i arhive nakon raspada nekadašnje zajedničke države koje su tražili i nisu dobili prethodnih godina. Poručuju i on i predsednik Sabora Gordan Jandroković da Srbija mora da "prihvati odgovornost za ono što se događalo" tokom 1990-ih, pri čemu očigledno ne misle na "Oluju" nego, traži Medved, da "pokažu da su spremni (Hrvati stalno o nekoj spremnosti) suočiti se sa svojom ulogom u velikosrpskoj agresiji na Hrvatsku".
Tako da nema razloga za nedoumicu. Kao što smo već i najavili, sve hrvatske ucene Crne Gore, proporcionalno uveličane razlikom u teritoriji i količinom mržnje, biće isporučene i Srbiji u sklopu njenih EU integracija.
E, sad, što se toga tiče, sažetak programa Studentske liste (za koji se navodi da je elaboriran na više od 1.200 strana) donosi pojedine važne i poneke ohrabrujuće izričite smernice.
Inače, objavljen je par minuta pre izborne tišine, tako da dosad nije moglo da bude osvrta na to; a kad smo već kod toga, mora se podvući i neobičnost same okolnosti da je sažetak programa Studentske liste objavljen u takvom trenutku, tako da o njemu nije moglo da se raspravlja u tradicionalnim medijima (koji su obavezani pravilima predizbornog ćutanja).
Možda i zato što bi proevropski mediji, shodno njegovoj sadržini, bili u obavezi da ga kritikuju.
Zato što program Studentske liste ne navodi izričito (preciznije: ne navodi uopšte) da je strateški cilj Srbije članstvo u Evropskoj uniji. Istina je da se ne zagovara ni prekid EU integracija (dezintegracijom) Srbije, ali i bez toga je, barem na deklarativnom nivou, pomak očigledan u odnosu na sve ranije politike puta u Evropsku uniju kao strateškog cilja bez alternative još od 5. oktobra 2000.
U pogledu Evropske unije ističe se samo da je to najznačajniji ekonomski partner Srbije, uz najavu produbljivanja već zaključenih strateških partnerstava sa članicama EU i težnju za "sličnim oblicima intenzivne bilateralne saradnje sa drugim evropskim državama" i napretkom u oblastima pravosuđa i osnovnih prava.
U pogledu spoljne i bezbednosne politike, međutim, obećava se očuvanje "tradicionalnog partnerstva sa Ruskom Federacijom" i zadržavanje "principijelnog stanovišta o neuvođenju restriktivnih mera prema Ruskoj Federaciji". Dakle, ništa od sankcija Rusiji, šta god pretila Marta Kos, a akademik Saičić povrh toga najavljuje i odlazak delegacije u Moskvu radi "ugovaranja dugoročnijih aranžmana" o gasu. Što nije samo potvrda obećanja o neuvođenju sankcija Rusiji, nego i najava da će se raditi na rešavanju situacije koja je prethodno dovela do toga da Rusija Srbiji produžava gasni aranžman samo na po tri meseca.
Što se Hrvatske tiče, piše u programu Studentske liste, "insistiraćemo na pravima srpskog naroda u Hrvatskoj i očuvanju njegovog nacionalnog, kulturnog i jezičkog identiteta", i veliko je pitanje da li će, uprkos entuzijazmu, Medved i Jandroković u tome prepoznati spremnost za suočavanje s (tobožnjom) velikosrpskom agresijom na Hrvatsku.
Obećava se i da će se čuvati "ustavni položaj i utvrđene nadležnosti Republike Srpske", uključujući imovinu i pravo veta i – posebno značajno – preispitivanje dosadašnje primene bonskih ovlašćenja i insistiranje na "legalnom i legitimnom izboru Visokog predstavnika" s "potrebnom saglasnošću Saveta bezbednosti", dakle i Rusije i Kine a ne kao u pređašnjem slučaju Kristijana Šmita.
I, naravno, Kosovo i Metohija.
Nije samo deklarativno najavljena borba za "očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom 1244". Nego se izričito i neočekivano konkretno kaže da se, u sklopu doslednog protivljenja jednostrano proglašenoj nezavisnosti tzv. Republike Kosovo, "neće dozvoliti njeno učlanjenje u međunarodne organizacije".
To je, inače, eksplicitno predviđeno (nepotpisanim) briselskim sporazumom i ohridskim aneksom čije sprovođenje traži Evropska unija a prethodno ih je unela u pregovaračko Poglavlje 35 (koje je potom proglasila za službenu tajnu). A Ursula fon der Lajen zbog Brisela i Ohrida i kaže da njihovo sprovođenje predstavlja faktičko priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova. Dok Studentska lista najavljuje podvrgavanje dosad postignutih sporazuma "proceni ustavnosti", uz procesuiranje odgovornih ako se nešto od toga potvrdi kao neustavno.
Tako da se, što se svega navedenog tiče, a uz sve to i potvrda vojne neutralnosti Srbije, programu Studentske liste nema šta zameriti. Naprotiv. Tako da još preostaje samo pitanje ko će to da sprovede.
"Politiko" iz Brisela ocenjuje da je na izborima 25. oktobra "Brisel izgubio svog čoveka u Beogradu". Ako je zaista tako, znači da će potražiti nekog drugog. Od uspeha te potrage, obrnuto srazmerno, zavisiće i sprovođenje programa Studentske liste.
Live
