OsvRT sa Vrzićem: Izbori u SAD, puč u Poljskoj, poruka Marte Kos Studentskoj listi
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Istorijski poraz republikanaca na izborima na sredini mandata u SAD, najnovija dešavanja u "evropskoj bašti" - puč u Poljskoj i energetska kriza u EU, poruka Marte Kos Studentskoj listi i šta se sve iz nje moglo pročitati, te i ostale teme koje su obeležile sedmicu za nama analizirao je u najnovijoj epizodi emisije "Osvrt" urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Izbori u SAD
Republikanci i Donald Tramp doživeli su istorijski poraz na izborima zbog rata koji su pokrenuli, ali to neće nužno imati poražavajući efekat na rat koji su nasledili. Već i zato što su u Predstavničkom domu i Senatu republikance koji su podržavali Bajdenov rat protiv Rusije zamenile demokrate koje podržavaju Bajdenov rat protiv Rusije. O čijem će se daljem toku još dve godine pitati Donald Tramp, formalno, koliko se i do sada pitao. On se dosad nije mnogo obazirao na članove Senata i Predstavničkog doma iz bilo koje partije. A ima i predsednička ovlašćenja da se na to ne obazire. Izrael je, naravno, nešto drugo…
Ako išta, Amerikanci su glasali da im je dosta rata. Bilo kojeg, čak i u ime Izraela, makar i ako to nije iz mnogo plemenitih pobuda (ili pak iz antisemitizma) nego zato što njih udara gde ih najviše boli, dakle po džepu.
Uzročno-posledična veza je, naravno, očigledna čak i za prosečnog američkog birača. Rat protiv Irana izazvao je nestašicu energenata. Nestašica energenata izazvala je njihovo poskupljenje. Njihovo poskupljenje izazvalo je poskupljenje svega ostalog, to jest inflaciju. Od inflacije se ne živi bolje, nego sve gore.
U podužem tekstu na Iksu, koji je napisao lično, potpredsednik SAD Džej Di Vens izriče dva priznanja, među kojima je važnije ono koje je manje očigledno.
Prvo – očigledno – da je rat protiv Irana (u korist Izraela) kriv za poraz Amerike (na prvom mestu).
I drugo (manje očigledno jer proističe iz proučavanja statističkih podataka): nije sad izašlo manje republikanskih glasača nego pre dve godine kad su ubedljivo izabrali Donalda Trampa za svog predsednika da ih izvuče iz ratova i stavi Ameriku na prvo mesto američkih prioriteta. Ti glasači izašli su i sada. Ali sad nisu glasali za republikance nego za demokrate, jer su republikanci umesto Amerike na prvom mestu pokrenuli rat koji je izazvao opisane posledice. Pa su za kaznu izgubili čak i senatsko mesto u Kanzasu koje je bilo crveno – republikansko – još od 1932. godine. Što nije samo prigodan pokazatelj istorijskih razmera poraza republikanaca, nego i očajničke želje Amerikanaca da se ne ratuje u njihovo ime. Tako da su se potrudili da poveruju da demokrate neće ratovati u njihovo ime kad su ih već republikanci u to ime izneverili.
I tako u krug od izbora do izbora, jer se najmoćnija politička organizacija u Americi, koja nije ni na jednom glasačkom listiću ali zato pobeđuje na svim izborima, AIPAK (lobistički komitet za jačanje partnerstva Amerike i Izraela), već pohvalio izborom "stotina kandidata" i iz Demokratske i iz Republikanske partije koji podržavaju njegovu agendu.
Shodno modelu, inače, koji je dokumentovan i u Evropi kad su hakovana dokumenta organizacije Džordža Soroša pa se ispostavilo da on lično kontroliše više poslanika u Evropskom parlamentu nego bilo koja oficijelna poslanička grupa. Iako za njega, naravno, nikad niko nije glasao, nego je on kupio svoj uticaj.
U svakom slučaju, iako i posle međuizbora za Senat i Predstavnički dom Donald Tramp ostaje prevashodno nadležan za pitanja spoljne politike kao što je bio i pre izbora, neminovno se nameće pitanje kako će izborni poraz uticati na njegovu spoljnu politiku.
Tim pre što iz poraza on izlazi u oslabljenom stanju. I u takvoj formi odlazi na – sve izvesniji – trilateralni samit sa jakim predsednicima Rusije i Kine, Vladimirom Putinom i Si Đinpingom, u Šenženu kroz samo dve nedelje.
Da li će sad njegova potreba za dogovorom s njima dvojicom biti još izraženija nego pre? Ili će on sad imati još manje snage da se s njima dogovori o nečem važnom nego što bi imao da stiže osnažen izbornom pobedom?
Na rešenje ove nepoznanice moraćemo da pričekamo još (barem) petnaestak dana. A ako odgovor stigne nešto ranije, u vidu obaveštenja da trilateralnog sastanka ipak neće biti, onda će to biti znak da nikakav ozbiljan dogovor s Trampom u ovom stanju slabosti više nije moguć. Pošto se sastanak trojice predsednika organizuje da bi oni dogovorili nešto značajno (shodno značaju njihovih funkcija) što će onda biti i sprovedeno u delo, a ne samo da bi se videli i proćaskali. Niko za to nema vremena.
Istovremeno, vredi zabeležiti i da su se uoči izbora Trampovi evropski protivnici – dakle, svi oni njegovi saveznici koji su nebitni kad razgovaraju Tramp, Putin i Si – uoči izbora u Americi više pribojavali Trampovog poraza nego pobede. Predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije Volfgang Išinger čak je kazao "Politiku" da bi preuzimanje Kongresa od strane demokrata – što se i dogodilo – odnose moglo čak i dodatno da pogorša, jer bi svojim protivnicima u Evropi, povrh svega onoga što im već radi, ubuduće mogao da radi i sve ono što više ne može da uradi svojim protivnicima u Americi. Kao svojevrsna kompenzacija nemoći.
Možda su u strahu (Volfganga Išingera) velike oči, no, čak i Vladimir Zelenski priznaje da će demokratama prioritet biti unutrašnja politika. Što bi moglo da se shvati kao najava da za ostatke Ukrajine u naredne dve godine, do idućih predsedničkih izbora, neće nastupiti Bog-zna-kakva promena. Preciznije: ako se sam Tramp u međuvremenu ne promeni.
Dmitrij Medvedev, s druge strane, skreće pažnju da Vladimir Zelenski ni do sada nije mnogo slušao Donalda Trampa, a sad je podstaknut da to čini još i manje.
Kako će Tramp na (sve) to odreagovati?
Evidentno, niko nije – i ne može da bude – siguran, pa otuda i sva ova različita iščekivanja. Kojima, da upotpuni sliku posle izbornog poraza, a u susret sastanka delegacija Moskve, Kijeva i Vašingtona u Abu Dabiju iduće nedelje, vredi dodati i obaveštenje poznatijeg Trampovog zeta, Džareda Kušnera, da se radi na "široj bezbednosnoj arhitekturi, potrebnoj da osigura da, kad se borbe okončaju, nikad više ne počnu ponovo".
To je, pojašnjenja radi, upravo ono što traži i Rusija kad kaže da neće primirje nego trajni mir tako što će biti rešeni osnovni uzroci konflikta.
I to je, podsećanja radi, upravo ono što je Rusija tražila još u decembru 2021. pa su je Amerika i NATO potpuno ignorisali. U međuvremenu im je postalo jasno da Rusiju ne mogu da ignorišu.
Iz Rusije, u svakom slučaju, poručuju da se oslanjaju na sebe iako je Trampovo konstruktivno ponašanje dobrodošlo, te da će uraditi ono što moraju, milom ili silom.
Ali, šta će uraditi Amerika u preostale dve godine Trampovog mandata?
Ne računajući moguće (do vrlo verovatno) pucanje AI balona koje će im sunovratiti čitavu ekonomiju, čim je prestalo prebrojavanje glasova sa međuizbora počelo je odbrojavanje za predsedničke izbore, i to će – u svim svojim pojavnim oblicima – okupirati američku politiku u narednom periodu, što verovatnijom čini mogućnost da će sve ostalo nastaviti po inerciji jer niko neće imati ni vremena ni koncentracije za nešto drugo. Sem Trampa, kome ističe poslednji mandat, pa može da mu bude svejedno i da shodno tome učini i ono što plaši Volfganga Išingera. Ili ono što plaši Takera Karlsona kad upozorava na nuklearni napad na Iran.
Američki birači su pak na ovim izborima pokazali šta njih plaši. I čemu se nadaju, pa su time uručili recept za pobedu 2028. onome ko sme da ga primeni: kraj rat(ov)a i Amerika (sebi) na prvom mestu. Izolacionizam umesto intervencionizma.
Džej Di Vens je, u skladu s tim i sa već citiranim odricanjem od rata protiv Irana, najavio i "promenu odnosa sa Izraelom". Čime je objavio (politički) rat najmoćnijoj političkoj organizaciji u Americi. I pozvao MAGA pokret da se ponovo okupi. Što ima šanse za uspeh samo ako demokrate ponove istorijsku grešku svojih ratobornih suparnika iz Republikanske partije.
U suprotnom, koliko god da je to malo verovatno, ako i jedni i drugi smognu snage za ispravan zaključak o uzrocima (ne)raspoloženja američkih birača povodom pitanja rata i mira i njihove cene, konačno bi odande mogle da stignu i neke dobre vesti za mir u svetu.
Puč u Poljskoj i (ne samo) energetska kriza u Evropskoj uniji
Na Zapadu ništa novo. S pojedinim nijansama, doduše. Ponovo demonstracije po Francuskoj, policija koristi suzavac i pendreke, blokirani i fakulteti i srednje škole i stotine hiljada ljudi na ulicama Pariza, ali eno ih sad protesti i u Danskoj, i to posle Švajcarske, što znači da iz nekog razloga, da sad ne nagađamo, još nije buknulo samo u Engleskoj.
A u Poljskoj puč. Premijer protiv predsednika, predsednik okreće avion u sred leta i vraća se u zemlju, gde usred noći (i dovoljno nasilno da to ne bude mirno) on i njegove pristalice zauzimaju zgradu Ustavnog suda u korist njegovog (dotadašnjeg) predsednika. U koju je prethodno samoproglašena nova predsednica ušla tako što je (takođe po mraku) dovela bravara da provali bravu i otvori joj vrata, i policiju da čuva sud od predsednika zemlje i drugih sudija.
To se obično zove banana država.
S tim što je u slučaju Poljske Evropska komisija podržala obijanje brave pod okriljem mraka, tako da nije samo Poljska banana država nego isti opis odgovara i organizaciji koja je to odobrila.
Ili nije samo banana država nego, preciznije, još i diktatura?
Premijer Slovenije Janez Janša podsetio je ovih dana da se u Evropskoj uniji poništavaju predsednički izbori, da policija okupira državnu televiziju da bi sprovela promenu menadžmenta, da se tri nedelje uoči izbora lider vodeće partije šalje u zatvor…
Janša nije spomenuo, a mogao je, i slučaj Nemačke u kojoj se najpopularnija (i najveća opoziciona) partija u zemlji nalazi pod nadzorom njihove tajne službe dok zemljom vlada kancelar sa bezmalo jednocifrenom podrškom naroda kojim vlada. Ili slučaj Francuske u kojoj je i Emanuel Makron blizu jednocifrene podrške – 13 odsto, najniže za jednog francuskog predsednika otkako se broji – dok se sprovodi sudski progon vodeće opozicione političarke a parlament jednoglasno odbija budžet. No premijer koji vlada bez parlamentarne većine svejedno ne podnosi ostavku, i tako dalje do već pomenutog suzavca i policijskih pendreka po dečjim leđima.
Već je ovde ukazivano da će sve ovo bivati još i gore – sve slabija ekonomija izazivaće još veće nezadovoljstvo a onda će uslediti i još veća represija, dakle pendrek demokratija i ponoćno zauzimanje sudova kao nove evropske vrednosti – a evo i još nekih detalja iz proteklih par dana da to ilustruju.
Nemački "Bild" ovog petka javlja da se "Boš" sprema da otpusti još 750 zaposlenih, čime će se broj otpuštenih iz te kompanije od 2024. popeti na 23.650. Navedenih 750, inače, biće otpušteno iz razvojnog centra u Abštatu, što ukazuje i na nemačke perspektive u tehnološkom nadmetanju s konkurentima, prevashodno, iz Kine.
Još jedan važan šraf u nemačkoj automobilskoj industriji, "Šefler grupa", u utorak je najavila otpuštanje 3.460 zaposlenih, sve u svemu, računa "Bild", samo u nemačkoj auto-industriji već 103.000 jer, kako se navodi, "kineski dobavljači prodiru na evropsko tržište s jeftinijim rešenjima", a "u isto vreme razvijaju nove sisteme brže", što će reći, tehnološki naprednije, a po nižoj ceni. Tako da jedan od industrijskih lidera upozorava da ih "više neće ni biti kroz 15 godina ako se ovako nastavi".
No, zašto čekati 15 godina kad se bar 200.000 hiljada otkaza samo u nemačkoj auto-industriji očekuje već u naredne tri godine?
Nemačka elektronska i metalurška industrija zajedno, pak, u naredne dve do tri godine otpustiće još 300.000 zaposlenih povrh 350.000 već otpuštenih, najavljuje Oliver Cander, šef asocijacije poslodavaca Gezamtmetal. Zbog opadanja industrijske moći, računa, Nemačka godišnje gubi 42 milijarde evra, a ako se ovako nastavi, to će se uvećati za još 35 milijardi godišnje.
A kako li je tek u ostatku Evropske unije kad je ovako u njenom industrijskom lideru?
Tim više što je Ursula fon der Lajen ukazala i na podatak da su gubici zbog rasta cene energenata u Evropskoj uniji, sa 106 milijardi minusa sredinom oktobra, do početka novembra već stigli do 127 milijardi evra. Samo od početka tekuće godine.
Štaviše, ispostavlja se da su u Nemačkoj skladišta gasa 1. novembra bila na nivou popunjenosti od samo 61,03 odsto; mesec i po dana ranije upozoravalo se da može biti gadno ako do 1. novembra cifra bude 77 odsto a ispalo je i znatno manje od toga.
Sa znatno većim šansama da i zbog ovog faktora u nekadašnjoj evropskoj bašti postane i znatno gore.
Čemu ne treba da se radujemo zlurado jer su strani investitori, koje smo mamili raznim subvencijama i drugim poklonima na naš račun za njihov profit, već dovoljno masovno počeli da zatvaraju svoje pogone da bi to upozorenje na ono što nas čeka moglo da se ignoriše.
A šta bi nas tek čekalo kad bismo se, sankcijama Rusiji, odrekli i jeftinog ruskog gasa kao Nemci…
Šta je Marta Kos poručila Studentskoj listi, i ko to tera Ruse iz Srbije
Naslovne strane srpskih novina koje su ovog četvrtka objavile fotografiju sa konferencije za medije predstavnika nove vlasti u Srbiji sigurno nisu oduševile predstavnike vlasti u susednoj Evropskoj uniji.
Na stolu su se, naime, pred predstavnicima buduće vlasti u Srbiji među mikrofonima našli i mikrofoni naše televizije, kao i još dve ruske televizije.
Evropska komisija, u Izveštaju o napretku Srbije u kome izveštava da je Srbija nazadovala po njihovim kriterijumima, traži i da se u Srbiji, kao doprinos slobodi informisanja, ukinu ruski mediji. Počev od RT Balkan koji ih naročito nervira.
No Evropsku komisiju bi još više moralo da iznervira što je na pomenutoj konferenciji za medije iskazana i namera da se sa Rusijom ponovo sklopi dugoročan, štaviše, višegodišnji gasni aranžman, umesto kratkoročnih tromesečnih kao što se uobičajilo nakon što je ruska Spoljna obaveštajna služba javno iznela saznanja da se oružje iz Srbije prodaje tako da stigne do Ukrajine. Što verovatno znači da bi povratak na dugoročni gasni aranžman trebalo da bude praćen i uspostavljanjem većeg bezbednosnog poverenja nego u minulom periodu.
A Evropska komisija, nasuprot tome, traži da ruski gas bude ukinut kao i kod njih gde je sad 9 do 10 puta skuplji nego što je bio pre nego što su ga sebi ukinuli, sa već opisanim posledicama.
I traže, naravno, da uvedemo sankcije Rusiji kao i oni. Vlast u Srbiji može da se promeni, ali ne mogu da se promene zahtevi Evropske unije prema Srbiji. Osim što stignu sledeći zahtevi čim ispunimo prethodne.
Tako da se, naravno, iznova traži i sprovođenje sporazuma iz Brisela i Ohrida iz 2023. godine. Koji pored ostalog predviđaju i ulazak takozvanog Kosova u međunarodne organizacije, dakle i u Ujedinjene nacije, pa stoga Ursula fon der Lajen s pravom objašnjava da bi sprovođenje tog sporazuma predstavljalo faktičko priznanje samoproglašene nezavisnosti naše južne pokrajine.
Program Studentske liste izričito navodi da se neće dozvoliti učlanjivanje takozvane Republike Kosovo u međunarodne organizacije, a i povrh toga "svi sporazumi moraju biti podvrgnuti proceni ustavnosti, a neprihvatljivo je sprovođenje bilo kakvih neustavnih odredbi bilo kog zaključenog sporazuma".
Što se Rusije tiče, "Republika Srbija će zadržati principijelno stanovište o neuvođenju restriktivnih mera prema Ruskoj Federaciji" uz očuvanje "tradicionalnog partnerstva", uključujući koordinaciju u Savetu bezbednosti UN u vezi sa zaštitom teritorijalnog integriteta Srbije.
Što je, razume se, potpuno normalan stav. Ali će, baš zato što je normalan, neminovno doći u koliziju sa nenormalnim zahtevima Evropske unije.
A slatkorečivost Marte Kos prilikom predstavljanja novih/starih zahteva Evropske unije ne sme se pobrkati sa dobrim namerama. Ni ona ni njeni poslodavci, naime, prema Srbiji nemaju dobre namere, nego svoje namere.
Tako da, kad evropska komesarka ustvrdi da su zahtevi studentskog pokreta isti kao zahtevi Evropske unije – vladavina prava i ostale temeljne vrednosti – to treba razumeti i kao prevaru i kao podvalu.
Kao prevaru, zato što vladavinu prava i ostale vrednosti svi možemo da vidimo na delu u obliku pendreka, suzavca i ponoćnih upada u sud.
A kao podvalu zato što nisu to, oko vrednosti i prava, i jedini zahtevi Evropske unije, nego i sve spomenuto oko Kosova i Metohije i Rusije, pored ostalog.
Najzad, da nam podvaljuje vrednosti dok traži nešto sasvim drugo, priznala je i sama Marta Kos kad je pobednicima izbora poručila da "veoma pažljivo pročitaju šta piše u ovom izveštaju" jer "to je jasna poruka šta treba uraditi"…
Pametnome dosta. Savršeno je očigledno da se u navedenim tačkama program Studentske liste za Srbiju i program Evropske unije za Srbiju nalaze u direktnoj suprotnosti.
Jer je odavno rečeno da ne može i Kosovo i Evropska unija. Ne može i Rusija i Evropska unija. A da i ne govorimo da Evropska unija više nije ono što reklamira Marta Kos, nego ono što demonstrira po ulicama evropskih gradova i ono što se zatvara u nemačkoj industriji da sve bude još i beznadežnije. Plus ponoćni upad u sud. Da li to spada u nezavisnost sudstva, ili u vladavinu prava u Evropskoj uniji?
Istovremeno, sve to ne znači i da će Evropska unija odustati od sprovođenja svog programa za Srbiju i njeno rasparčavanje.
Tako da preostaje pitanje sprovođenja programa Studentske liste za Srbiju i njenu najavljenu obnovu.
Ko će to sprovoditi? I kakvi će biti mehanizmi kontrole da bude sprovedeno ono što je i napisano?
Proces odlučivanja i dalje je u toku, jer, da je drugačije, nema razloga da to ne bude objavljeno.
Karakteristično, studenti iz Niša prijavili su da izvesni pojedinci i interesne grupe, uključujući partijske, pokušavaju da nametnu kadrovska rešenja "u suprotnosti sa osnovnim načelima Studentskog pokreta".
Na studentima je da se tome odupru, jer, kako i sami uočavaju, uz istorijsku podršku, Studentska lista dobila je i istorijsku odgovornost. Pa shodno tome niški studenti i poručuju da je obaveza pobednika da "bez kompromisa istraje u ispunjavanju obećanja datih građanima". Koja su navedena u citiranom programu.
U suprotnom, razloga za zadovoljstvo imaće samo poslodavci Marte Kos iz Evropske komisije. Koji su takođe naveli šta sve hoće da nam urade u izveštaju čije čitanje i ispunjavanje ona preporučuje.
Za jedno su glasali građani Srbije. Za drugo, Marta Kos, Ursula fon der Lajen i Kaja Kalas. Čijim će programom biti uređivana Srbija, tako će nam i biti.
Live
