Dua Lipa u noćnom izlasku: Kako je pljeskavica zavadila Albanca i Grok

Kada je Dua Lipa, posle noćnog izlaska snimljena kako jede pljeskavicu koju je opisala kao "Balkan stajl", ispostavilo se da je pokazala više istorijskog opreza od mnogih Albanaca koji su se latili tastature. Jer pljeskavica još nije bila ni stigla da se ohladi, a proglašena je za "tradicionalni kosovski sendvič". Odatle put je 200 grama dobro pečenog mlevenog mesa vodio preko Leskovca pod Osmanlijama, etničkog sastava južne Srbije i seobe stanovništva, pa sve do Y-hromozoma. 

Za sve je kriv nalog "kos_data", koji je rešio da geopolitički precizira jelovnik, pa je objavio kako Dua Lipa provodi "prosečno kosovsko leto" tako što je u 4:28 ujutru snimljena kako jede "tradicionalan kosovski sendvič (pljeskavicu)". Možda bi sve prošlo ispod radara da su Srbi na Iksu bili spremni da priznaju jednostrano otcepljenje pljeskavice. Ovako, objava je dobila "community note", što je bio bio prst u oko gastro-secesionista.

Iks nalog "kos_data" je naknadno objasnio da su pljeskavica i ćevapi "uobičajena jela širom Balkana, a ne isključivo srpska". A onda je njihova dodatna istraga otkrila da je taj "kosovski sendvič" napravljen u bosanskom restoranu na Kosovu i Metohiji, u Srbiji. 

I tu bi se za većinu ova priča završila, ali na Balkanu nisu uvek svi za istim stolom. U raspravu se u uključio izvesni Špe, čiji je nalog otvoren u Nemačkoj i ukrašen albanskim simbolima, pa je pljeskavica dobila ono što joj je nedostajalo – istorijsku pozadinu koja seže najmanje vek i po unazad.

Ko je albanska replika Miraša Dedeića

Na tvrdnju jednog korisnika da su pljeskavicu osmislili srpski majstori roštilja iz Leskovca, Špe je odgovorio kako su "sve do Berlinskog kongresa 1878. Leskovac naseljavali Albanci". 

Odmah je za arbitra pozvan Grok, ali je umesto saveznika kog je očekivao, Špe dobio popis stanovništva iz 1858. Ukratko, Grok mu je objasnio kako je Leskovac pre 1787. imao mešovito stanovništvo i da je 20 godina ranije imao oko 2.400 hrišćanskih domaćinstava naspram 500 muslimanskih. Dodao je i da su u okolnim, ruralnim oblastima postojale kompaktne zajednice muslimanskih Albanaca i da je deo tog stanovništva napustio oblast posle ratova 1877-1878. 

Ali bio je ovo sam prvi pokušaj da se pljeskavica izvede iz Srbije preko Berlinskog kongresa, jer Špe nije odustajao. Potom je akcenat stavio na religijsku dimenziju, objašnjavajući Groku da su Albanci bili i hrišćani.

"Kako pljeskavica može da bude srpska kada je Srbija okupirala taj kraj 1877. godine? Celokupno kulturno nasleđe drugih naroda u Nišu, Leskovcu i Vranju uzeto je nakon okupacije", pokušao je još jednom Špe, među čijim foloverima je i nekadašnja ambasadorka Vesna Pešić.

Ali Grok je bio neumoljiv: "Pljeskavica je srpsko nacionalno jelo". I još je dodao da naziv potiče od srpskog glagola "pljeskati", da leskovačka pljeskavica ima zaštićenu geografsku oznaku u Srbiji, a da je tradicija roštilja na jugu Srbije dugotrajna. 

Kada ni istorija ni religija nisu dale željene rezultate, Špe je promenio naučnu disciplinu i prešao na – genetiku. Utvrdio je da "više od 30 odsto Srba ima albanske gene" E-V13 i J2L283, a da u Leskovcu, Nišu i Vranju taj procenat navodno prelazi čak 50 odsto.

I opet je pozvao Groka za svedoka. Ne lezi vraže, Špe je opet dobio odgovor koji nije naručio: "Ne". 

A onda je Maskov četbot briljirao: pozvao se na recenzirane podatke koji pokazuju znatno drugačije procente i objasnio da haplogrupe na koje se Špe poziva nisu nikakvi ekskluzivni "albanski geni", već drevne balkanske loze prisutne kod različitih populacija.

Tako je propao i rezervni plan: ako već pljeskavica ne može da postane albanska, možda bi mogli Srbi.

Možda bi se sve brže završilo da je Špe potražio odgovor od bilo kog roštiljmajstora iz Leskovca. Sve bi stalo u dve rečenice:

Pljeskavica je srpska. Luk je po izboru.