Istina, a ne neutralnost: Tako je govorila Kristijan Amanpur

Kontrola narativa je važan deo rata, rekla je nedavno američka novinarka Kristijan Amanpur, gostujući na filmskom festivalu u Sarajevu, govoreći o gradu i ratu koji su je, kako je sama istakla, naučili šta znači biti novinar.

"Zahvaljivali su mi svi tada što sam govorila ko su žrtve, ko nasilnici. U Bosni sam naučila kako da budem istinita u novinarstvu, a ne neutralna", poručila je dugogodišnja zvezda Si-En-En televizije, koju u Srbiji – i televiziju i zvezdu – prate sa velikim oprezom, a često i sa negodovanjem.

Tome je nesumnjivo doprineo i jučerašnji intervju sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, u kome je Amanpur uz sarkastične komentare, upadice i presuđivanje na licu mesta pokazala kako se to "biva istinit" kad je novinar oslobođen "nepotrebnog tereta" neutralnosti.

A taj suvišni prtljag počela je da ostavlja upravo na prostoru Balkana, izveštavajući iz rata u bivšoj Jugoslaviji, i, kako je istakla, "sve što sam ovde (u Sarajevu) naučila, nosila sam sa sobom u narednih trideset i nešto godina karijere".

Prevaziđena očekivanja sponzora

Amanpur je, kao dopisnica televizije Si-En-En, izveštavala sa glavnih svetskih ratišta: u Iraku, Avganistanu, Palestini, Iranu, Izraelu, Pakistanu, Somaliji, Ruandi, Balkanu, a spisak velikih lidera koje je intervjuisala je impresivan: Gadafi, Toni Bler, Žak Širak, Robert Mugabe, Hilari Klinton i mnogi drugi.

Jedan će, ipak, biti naročito upamćen, a to je razgovor sa Jaserom Arafatom, vođen tokom opsade njegovog imanja u martu 2002.

"Gospodine Arafat, možete li mi reći, molim vas, da li ste vi lično gađani? Da li su sobe u kojima sedite napadnute? Da li ste trenutno pod direktnom fizičkom pretnjom?", upitala je Amanpur.

"Ipak ne pratite", prebacio joj je palestinski lider i naveo da se radi o agresiji, da je potpuno uništeno sedam zgrada oko njegove kancelarije na koju se puca iz svog naoružanja, na šta je usledilo "adekvatno" pitanje novinarke - "da li ste u stanju da kontrolišete nasilje?".

Arafat nije mogao da veruje svojim ušima.

"Da li mene pitate zašto sam pod potpunom opsadom? Vi ste divan novinar. Morate da poštujete svoju profesiju, morate da budete tačni", posavetovao je palestinski lider, a onda – spustio slušalicu.

Kako je ocenjeno u jednom tekstu "Njujork tajmsa", koji se bavi ovom epizodom,"Kristijan Amanpur je zaista prevazišla očekivanja svojih sponzora".

Tribunal pre Haga

U ratu u Bosni joj se najviše zameralo što je pristrasno izveštavala, no, ona je svoju ulogu videla kao mnogo značajniju od običnog reporterskog posla. Može se reći da je bila tribunal pre Haga i da joj je za donošenje presuda trebalo mnogo manje nego potonjem sudu.

"Neki su me optužili da sam bila promuslimanski orijentisana u Bosni. Naš posao jeste da se pobrinemo da sve strane dobiju ravnopravan tretman u medijima, međutim, kod genocida se ne može biti neutralan", rekla je novinarka, uprkos tome što su se mnogi stručnjaci međunarodnog prava tada, ali i sada, bunili protiv "olake upotrebe termina genocid".

I kao što dodole uporno i strpljivo prizivaju kišu, tako je Amanpur apelovala i uvek bila vesnik "humanitarnih intervencija". U jednom intervjuu za televiziju N1 pohvalila je zapadnu intervenciju koja je "sprečila da se genocid ponovi na Kosovu".

Kad nije mogla da dozove bombe, intervenisala je lično, pa se tako 2019. pobunila, kada je austrijski pisac Peter Handke, koji drugačije promišlja dešavanja u Bosni i Hercegovini, trebalo da dobije Nobelovu nagradu.

"Bila sam tamo. Svi mi znamo ko je kriv", napisala je Amanpur na Tviteru, uz fotografiju na kojoj se nalazi u Memorijalnom centru "Srebrenica – Potočari".

Novinarski talenat i harizmu su joj, ipak, priznavali i najveći neprijatelji. 

Gde je rat, tamo je Amanpur

Mnogi od njenih kolega, poput Voltera Rodžersa sa televizije Si-En-En hvalili su je naročito kao najboljeg ratnog izveštača.

Njen uspeh u prenošenju priča o pokolju i sukobima u dnevne sobe širom sveta učinio ju je jednom od najvidljivijih ratnih dopisnika svoje generacije, napisao je Stiven Kincer za "Njujork tajms" davne 1996. godine, u tekstu pod nazivom "Gde je rat, tamo je Amanpur".

On ističe da je reputaciju stekla u Bosni, premda je izveštavala sa mnogih ratišta.

"Bosna je i mesto gde je zadobila nepoverenje nekih kolega. Oni se žale da prekoračuje tradicionalne granice objektivnosti i koristi slobodu koju joj daje Si-En-En da 'išamara' onoga koga smatra krivim za zločine tog dana - u Bosni, obično Srbe", naveo je Kincer.

Jedan od njegovih sagovornika koji je želeo da ostane anoniman, odaje joj priznanje što je insistirala da Si-En-En izveštava o ratu u Bosni u vreme kada nije postojalo veliko interesovanje za tu temu, što je bio primer njenog "odličnog novinarskog instinkta".

Isti sagovornik, međutim, dodaje da ga je iznenadilo nešto što je uradila.

"Ona je sedela u Beogradu kada se desio taj masakr na pijaci (Markale) i u etar je rekla da su to verovatno uradili Srbi. To nikako nije mogla da zna. Pretpostavljala je sveznanje koje nema nijedan novinar", ocenio je anonimni izvor.

Kincer primećuje da kada Amanpur izveštava o artiljerijskim napadima iza kojih se ne zna ko stoji, ne okleva da istakne da - iako izvor konkretnog napada možda nije poznat - većinu izvode srpske snage. 

"Ona će svakom ko bude pitao reći da bosanski sukob nije građanski rat, već rezultat srpske agresije", ističe Kincer.

Kasne noćne margarite

Možda je upravo rastegljivošću termina genocid tada četrdesetogodišnja Amanpur očarala Džejmsa Rubina, koga iz devedesetih pamtimo kao portparola u Stejt departmentu i jednog od najbližih saradnika Medlin Olbrajt.

Ljubav prema relativizaciji međunarodnog prava i romansa koja je započela "kasnim noćnim margaritama u Sarajevu", krunisana je brakom 1998. godine koji je prijateljski okončan dve decenije kasnije.

U nedavnoj šetnji Balkanom – u kojoj je, mudro, mimoišao Srbiju – Rubin je izjavio za "Albanijan post" da je ponosan na ono što se desilo 1999. godine, to jest na NATO agresiju.

On je, govoreći o potezima Amerike u to vreme, rekao da će "istorija zabeležiti da su OVK i Sjedinjene Države bili partneri u sprečavanju genocida" u tom periodu.

Priština ga je 2013. odlikovala Predsedničkom medaljom za njegovu posvećenost oslobođenju "Kosova", koju je, nadamo se, imao gde da udene s obzirom da je njegova tadašnja supruga takođe dobila brojna priznanja.

Možda i ona, posle jučerašnjeg intervjua sa Vučićem, dobije istu medalju, uz koju će nekadašnji supružnici, a sada dobri prijatelji nazdraviti - i to, naravno, "kasnim noćnim margaritama u Prištini".