Amerika ne voli gubitnike: Kakav je konačni bilans spoljne politike SAD

Amerika ne voli gubitnike – Amerika voli dobitnike. Demokrate nemaju razloga da se raduju, jer oni nisu pobedili na izborima na sredini mandata – činjenica je, međutim, da ih je izgubio Donald Tramp.

Izgubili smo izbore zbog rata u Iranu, napisao je potpredsednik SAD Džej Di Vens na društvenoj mreži Iks. Vejn Hamilton, republikanac iz Teksasa, sažeo je rezultat izbora u jednu jedinu rečenicu: "Izlomili su nas kao mače muškatle."

Vensova konstatacija je, naravno, samo delimično tačna: prosečni Amerikanac ne može da pokaže čak ni gde se na mapi sveta nalazi Iran. O rezultatima izbora odlučila je mnogo banalnija stvar: cena goriva na pumpama – a ne, recimo, pogibija iranskih devojčica u školi. Još u maju, cena benzina iznosila je u proseku 4,48 dolara po galonu, koja je pre rata bila manja od tri dolara.

Tramp je postao izrazito nepopularan i duboko je razočarao svoju stranku, primećuje ruski mislilac Aleksandar Dugin u novoj emisiji "Eskalacija" na Sputnjiku, i sada se unutar same Republikanske stranke prema njemu rađa istinska mržnja. Bio je to, zapravo, svojevrsni referendum protiv Trampa, jer je, za takozvanog prosečnog Amerikanca, sve u novčaniku.

Kako je primetio bivši američki oficir Marinskog korpusa Skot Riter: "Izgubili smo zato što je cena goriva postala neugodna za američkog birača", jer prosečni birač nema nikakav moralni kompas, već samo bankovni račun.

Skot Riter: Prevrtljivost američkih glasača znači da je vreme da se dokrajči Ukrajina

Tramp je, nastavlja ruski geopolitičar, iscrpeo sve svoje resurse i on više nema nikakvu političku budućnost. "Jedina opcija koja mu preostaje jeste da, pre isteka mandata, dodeli pomilovanja svojoj porodici i poslovnim saradnicima, a zatim se tiho povuče u penziju", dodaje on.

Predsednik koji nikome nije doneo mir

U suštini, Tramp je bio samo investitor u nekretnine, poslovni čovek, naviknut da sve vrednuje kroz prizmu poslovnih interesa, i bivši prijatelj Bila i Hilari Klinton. Sada, suočen sa ovim neuspehom, čak i on postaje svestan da je njegov drugi predsednički mandat bio potpuna katastrofa.

Naš izbor

Tramp je sada "hroma patka" – sledi revanšizam demokrata

Želeo je sve, a na kraju je ostao bez ičega, konstatuje Dugin: "Želeo je da uđe u istoriju kao mirotvorac, ali on nikom nije doneo mir."

Želeo je da izvuče SAD iz globalističkih projekata – ali čak ni u tome nije uspeo, nastavlja ruski filozof. I obećao je da će obelodaniti Epstinove spiskove – ali ih nikada nije objavio. Želeo je da postane "kralj sveta" – ali to nije postigao, kaže Dugin. Norveški Komitet za dodelu Nobelovih nagrada uporno je odbijao Trapmovu ideju da se i on uvrsti u laureate Nobelovih nagrada za mir.   

Zanimljivo je da Tramp odlazi u paketu sa njegovim "prijateljem Bibijem" – izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. To je bio tandem koji je zapalio čitav Bliski Istok. Za razliku od Trampa, Bibi nema mogućnost da se "tiho povuče u penziju". Njegov rastanak od vlasti, po svemu sudeći, biće veoma bolan, obeležen suđenjima za brojne korupcionaške afere.

U međuvremenu, situacija na Bliskom istoku će se verovatno brzo promeniti – Netanjahu je konačno izgubio vlast u Izraelu. Više nećemo viđati onakav intenzivan, agresivan pritisak izraelskog lobija na američki politički sistem, smatra ruski filozof, kakav smo gledali dok su na vlasti bile ove dve ličnosti.

Objektivno, dodaje on, Tramp je izgubio gotovo sve što se moglo izgubiti, a njegov učinak ga svrstava u red najgorih predsednika SAD, dodaje on.

Sa Trampom pada i sama "američka imperija"

Sve u svemu, Trampov poraz za sada ne menja ništa suštinski u američkoj politici. Sve se svodi na staru maksimu: "Kralj je mrtav, živeo kralj". Pitanje je samo kako će demokrate pronaći "novog kralja"?

U suštini, stranka koja je započela genocid upravo je pobedila stranku koja ga je nastavila, kaže pisac sa Šri Lanke Indradžit Samardživa na svom blogu "Indi-ko", koji je 20-ak godina proživeo u Americi.

Genocid se, logično, nastavlja, primećuje Samardživa, jer je sama Amerika genocid, a o tome se ne glasa. Tramp je vodio kampanju protiv "glupih ratova", a i demokrate su takođe vodile kampanju protiv "glupih ratova", ali uvek postoji neki opaki rat u koji su umešane obe stranke.

Kada je reč o Ukrajini, koja je suštinska razlika između politike "crvenih" i "plavih", pita se ovaj autor: "Jedni uzdižu Ukrajinu dok je koriste za napad na Rusiju, drugi je omalovažavaju dok rade potpuno istu stvar – ali, suštinski, obe strane rade isto. Jedina razlika je u marketingu."

U prizemnim, marketinškim trikovima, koji se odvijaju kao u cirkusu tokom mađioničarskih predstava.

Naš izbor

Energetski ratovi 21. veka: Zašto Amerika "spaljuje" sopstvene saveznike

Sve će se, naravno, još neko vreme nastaviti po starom, jer Amerika nije demokratija – ona samo imitira demokratiju u spoljašnim formama – već "ogoljena oligarhija", kaže ovaj autor. Oligarhija se zakonomerno pretvara u ohlokratiju – vladavinu ološa. Tramp je, prema rečima brazilskog geopolitičara Pepe Eskobara, bio direktor velikog američkog cirkusa, ali samo privremeni direktor, jer šou, nekako, mora da se nastavi.

Amerikanci su nekad imali svoje sluge širom sveta, nastavlja Samardživa, a ta "iluzija izbora" nas je sve držala na okupu, na jeftinim mestima u koloseumu kablovske televizije, gde smo navijali za gladijatore koji nam se lažno osmehuju. Ali, to je bila samo iluzija i ne treba imati dilemu: danas "odlazi upravo sama 'imperija'".

Treći novembar nije samo Trampov poraz

Rezultat od 3. novembra se previše lako može protumačiti kao samo Trampov poraz, piše italijanski geopolitičar Loreco Marija Pađini za sajt "Fondacija strateške kulture". Međutim, puko brojanje mandata nema veliki značaj: važnije je razumeti šta ovi izbori govore o sposobnosti SAD da nastave na način koji su delovale tokom proteklog vremena.

Vredi početi zapažanjem koje je u oštroj suprotnosti sa tonom prvih reakcija: teškoće sa kojima se suočava administracija su stvarne i nisu samo Trampove lične greške.

Svođenje ovog pitanja na popularnost predsednika znači promašiti suštinu stvari, primećuje italijanski geopolitičar: ovi izbori dovode u pitanje dalju održivost američke spoljne politike, zasnovanu na stalnom vojnom i ekonomskom pritisku.

Na primer, prema izveštaju koji je Pentagon podneo Kongresu 16. oktobra, ukupni troškovi intervencije dostigli su 47,1 milijardu dolara, od čega je više od 60 odsto ovog iznosa potrošeno na municiju; 29 milijardi dolara na zamenu utrošenih bombi i projektila. Globalne zalihe presretača "patriot" su iscrpljene, a nove količine su povučene iz komandi u Aziji i Evropi.

Naš izbor

Profitabilna smrt na kredit: Kako Amerika ubija samu sebe

Kongresna kancelarija je upozorila da bi će popunu arsenala biti potrebno najmanje pet godina. Generalni inspektor Ministarstva odbrane je otvoreno progovorio o strateškim nedostacima: rat protiv regionalne sile srednje veličine iscrpeo je rezerve namenjene za sukob između ravnopravnih sila. To je činjenica koja bi trebalo da zabrine Vašington mnogo više od bilo kog izgubljenog mesta u Pensilvaniji.

Neslaganje između javnog narativa i finansijskih izveštaja podnetih Kongresu nije samo komunikacioni problem, piše Paćini, već služi određenoj svrsi: da pomeri diskurs sa materijalnog nivoa na nivo političke volje.

Sve dok pitanje ostaje "da li je predsednik nepopularan", moć nacije deluje netaknuto, a problem se čini rešivim pukom promenom većine.

Amerika nije spremna da plati cenu

Ako se, međutim, postavi pitanje da li „vojno-industrijski kompleks može da prati tempo koji nameće strategija“, ograničenje postaje strukturno i nikakvi izbori ga neće ukloniti. Osim toga, zapanjujuće je da je sama kampanja na srednjoročnim izborima ostala fokusirana isključivo na troškove života i da je čak i opozicija kritikovala cenu benzina, ostavljajući u senci još neprijatnije pitanje: pitanje o stvarnoj vojnoj moći Amerike. 

Pri tome, ponovimo: Amerika se u Zapadnoj Aziji nije sukobila sa vojnom supersilom, već sa "srednjom regionalnom silom" – Iranom, i izgubila ovaj rat.

Naš izbor

U kakvom svetu živi Donald Tramp?

SAD možda i dalje imaju sredstva da nastave sa vazdušnim napadima, nametanjem sankcija, itd, ali svaki od ovih alata zahteva društvo spremno da godinama snosi cenu – u gorivu, dugovima i iscrpljenim arsenalima, zaključuje italijanski geopolitičar, ali 3. novembra ta spremnost je pukla. Za evropske saveznike, naviknute da američku zaštitu posmatraju kao zagarantovanu, ovo je najvažnija poruka: uticaj Vašingtona sada zavisi od domaćeg konsenzusa koji niko – čak ni Bela kuća – više ne može da garantuje. 

Danas bi trebalo manje da razmišljamo o Trampu, kaže Dugin, a više da se usredsredimo na suštinu: njegova politika se u celini pokazala kao kolosalan neuspeh. To je, u stvari, konačni bilans američke spoljne politike.

Cenu ovog neuspeha će plaćati sami Amerikanci, navikli na američki način života: na jeftino gorivo i na sve ostale pogodnosti koje im je on do sada pružao.

U godinama koje dolaze, za Amerikance nema više "besplatnog ručka". Cenu će morati da plaćaju svi, bez izuzetka.