Leonid Savin: Zapad bi da se osveti Rusiji zbog poraza u Ukrajini

Oni koji su pre 10 godina doneli odluku o državnom udaru u Ukrajini, imali su problem sa obrazovanjem i nisu raspolagali objektivnim znanjima, zbog čega nisu mogli da predvide posledice svog delovanja, piše za sajt "Geopolitika" ruski geopolitičar Leonid Savin.

Sada Kolektivni zapad pokušava da se na svaki način osveti Rusiji zbog poraza u Ukrajini, koristeći sva moguća sredstva, od krađe ruskog novca, do otvorene podrške teroristima u Kijevu.

Pri tome, ne treba zaboraviti ni na odbijanje mnogih drugih zemalja da pokleknu pred Zapadom. Posle početka Specijalne vojne operacije pojavila se suverena politička volja u raznim delovima sveta koje je Zapad s prezirom posmatrao kao divlje i zaostale.

Glavni geopolitički akteri počeli su da kritikuju neoliberalnu hegemoniju SAD, što je stvorilo efekat multipolarnosti. Iako SAD i dalje imaju najveću vojsku na svetu i koriste dolar za održanje ekonomske dominacije, one su već izgubile mnoge druge prednosti.

Svet više nije orijentisan ka Zapadu ni u politici, ni u nauci, ni u tehnologiji. Štaviše, mnogi zapadni imperativi, kao što je fenomen "otkazivanja kulture", jednostavno su neprihvatljivi za najveći deo sveta, koji u njima prepoznaje autodestruktivne tendencije.

Počela je godina multipolarnosti

Možemo reći da je u trenutku kada je "svetski policajac" izgubio i legalitet i legitimitet najzad počeo 21. vek, iako neki apologeti unipolarnosti i dalje pravdaju očuvanje zapadne dominacije "poretkom zasnovanim na pravilima", koji besramno pokušavaju da proglase za međunarodno pravo.

20. vek je počeo stvaranjem Sovjetskog Saveza

Veliki kubanski pisac Aleho Karpentijer je u predavanju "Put od pola veka", održanom 20. maja 1975. godine u Venecueli, primetio da se astronomski vekovi razlikuju od istorijskih. Tako je 15. vek za ovog autora trajao samo 50 godina, pošto su u ovaj period, po njegovom mišljenju, uključeni svi važni događaji koji su se desili u ovom stoleću, od zauzimanja Carigrada do otkrića Amerike.

Prema Karpentijeru, 19. vek, koji je počeo osvajanjem Bastilje u Francuskoj, a završio se revolucijom 1917. u Rusiji, trajao je 130 godina. Salvama ispaljenim sa ruske krstarice "Aurora" počeo je 20. vek, koji je trajao više od astronomskih sto godina.

Politikolog Đovani Arigi je predložio nešto slično u knjizi "Dugi 20. vek", nudeći ekonomsku analizu međunarodnih političkih procesa. Arigi se oslanja na radove prethodnih autora kao što je Imanuel Valerštajn, koji je pisao o konceptu svetskog sistema.

U međuvremenu, sa stanovišta svetske ekonomije, ne možemo a da ne pomenemo raniju teoriju ekonomskih ciklusa Nikolaja Kondratijeva, koju je popularizovao Jozef Šumpeter. Za Kondratijeva trajanje takvih ciklusa iznosi 50-ak godina.

Karpentijer je imao širi pogled od ekonomista i govorio je o sadašnjem veku kao o "eri borbe", promena, preokreta i revolucija.

Zapravo, Karpentijer govori o širokom procesu antiburžoaskih pobuna u različitim delovima sveta. Inače, takav ustanak, pre nego što je počeo u Rusiji, već je započeo je u Meksiku, gde je prerastao u krvavi građanski rat.

Bio je to signal za druge revolucionarne pokrete u zemljama Latinske Amerike, koji su bile pod direktnom ili indirektnom okupacijom SAD. Za Karpentijera, revolucija u Rusiji, koja je na kraju stvorila Sovjetski Savez, predstavlja ključnu referentnu tačku, zato što je dala podsticaj mnogim sličnim pokretima.

Šta je ostalo od ideje SSSR-a?

Duhovni otac savremenog Pakistana u Britanskoj Indiji, pesnik i filozof Muhamed Ikbal, sa oduševljenjem je govorio o ruskom Oktobru. U Latinskoj Americi radnički pokret je bio inspirisan uspesima Oktobarske revolucije. U azijskim zemljama su sa interesovanjem pratili šta se dešava u Rusiji. I u SAD su sa ljubomorom i zavišću posmatrali procese u Sovjetskoj Rusiji.

Zapadna ozlojeđenost prema Kubi i Rusiji

Antikolonijalna borba, koja je obuhvatila tri kontinenta posle Drugog svetskog rata, dobro se uklapa u ono što je Karpentijer opisao kao "eru borbe". Važno je da to nisu bili sukobi imperija ili nacionalnih država. To je bio proces oslobađanja od buržoaske hegemonije, koja je poprimila globalni karakter.

Naravno, pobeda Kubanske revolucije 1959. godine pružila je važan doprinos ovom nizu geopolitičkih promena. Pošto jenkijevski imperijalizam nije bio u stanju da uguši volju za potpunim suverenitetom kubanskog naroda, ovaj fenomen je dao povoda za dva impulsa, Jedan je nastavio putem oslobodilačkih pokreta, a drugi je predstavljao reakciju zapadnog sveta, koju je pokretala složeno osećanje koje je nemački filozof Maks Šeler nazvao ozlojeđenošću, a to je "odložena osveta, zasnovana na zavisti."

Kasnija američka politika prema Kubi bila je izgrađena na takvoj ogorčenosti. Rezultat su sankcije, ekonomska blokada i potpuno neosnovano uvrštavanje Kube na listu državnih sponzora terorizma.

Fidel Kastro: Večiti vođa Kubanske revolucije

U stvari, Zapad sada vodi istu politiku ozlojeđenosti prema Rusiji. Pošto nije bilo moguće prevariti rusku elitu (kao što je, nažalost, bio slučaj 90-ih), pošto je nije bilo moguće oslabiti pokušajima obojenih revolucija i destabilizacijom, onda je korišćeno poslednje sredstvo - stvaranje sukoba na teritoriji susedne države, koja se nalazi na istorijskim ruskim zemljama.

Tako je, zaključuje Savin, zaista počeo 21. vek.