Gost u kući

Prvi put sam ga video na stolu u dnevnoj sobi. Bilo je leto kad je počeo da dolazi, ili proleće prošle godine, nisam siguran. Bilo je toplo, toga se sećam. Prozori su nam bili otvoreni i on je samo počeo da se pojavljuje. Nije imao kako drugačije da uđe nego kroz prozor. Vrata su bila zaključana, jer vrata su zaključana i kad smo kod kuće, a kamoli kad nismo. Nalazio sam ga u kupatilu, kuhinji, predsoblju i dnevnoj sobi. U spavaćoj nam nije bio, bar ne da ja znam.

Sad kad vam pišem ovo, vidim da mislim da je taj golub muško, ali ko će ga znati. Meni valjda tako deluje jer dolazi sam na nepoznatu teritoriju, računam da osvaja nešto, traži hranu ili novo stanište, ili već nešto novo, a meni je to nekako usađeno da mislim da je to muški posao. Dakle, ne treba da me uzimate zdravo za gotovo, možda je i golubica u pitanju.

Ta osoba nam se pojavljivala u stanu tokom celog perioda lepog vremena prošle godine. Prvi put je, dobro se sećam, prvi susret je bio zabavan, prvih nekoliko sekundi. Ptica se pojavila tamo gde joj mesto nije, na stolu u dnevnoj sobi. Zabavno je dok čovek ne pomisli na sva mesta na kojima se ta ptica nalazi i na svoje dete koje ne vadi prste iz usta, a tim prstima prvo dodirne sve što vidi. Osim toga, golubovi izgleda kake neprekidno, bar ovaj naš je ostavljao tragove pa smo znali gde je sve bio. A bio je svugde.

Borili smo se s njim na razne načine. Najviše smo držali zatvorene prozore, ali ni to nije rešenje, jer čovek ne može da živi sa zatvorenim prozorima, znate i sami. Neko vreme sam mu na simsu ostavljao zrnevlje pomešano sa ljutom paprikom, neko mi je to preporučio, ali on je jeo sve. U prvo vreme je izbegavao komadiće ljute papirke, a posle se navikao. Onda smo mislili da naručimo one plastične bodlje, da ih postavimo na sims, i stvarno smo bili blizu toga, ali nikad ih nismo naručili. Nismo mi ti ljudi. Kad je prošle godine zahladnelo, golub je prestao da nam ulazi u kauću, pa smo ga malo i zaboravili.

Dete nam je poraslo od prošle godine, kao što i svako dete poraste tokom vremena. Ustala je jutros iz kreveta, krenula u kuhinju da uzme bananu, i vratila se do kreveta i rekla nam da je neko ušao u kuću. Lice joj je bilo takvo da nije bilo nikakve dileme. Naučila je da izmišlja i glumi, ali ovog puta je bilo jasno da je neko tamo. Pitali smo je ko je ušao, a ona nam je odgovorila na srpskom – golub. Ona trenutno govori tečno bar dva jezika, ali kad prigusti – uvek srpski. Tako znamo koji joj je maternji.

Golub je bio u predsoblju, kao da je njegovo, kao da samo nije imao vremena da dolazi. Gledao sam ga, i kunem vam se, gledao je i on mene, gledao me je kao da se čudi što sam ga zaboravio. A nisam ga zaboravio, mada sam mislio da ga više neću videti. Prošle godine, to dok je bilo toplo, tražio sam načine da ga se rešimo, zvao sam stručnjake koji su imali razne predloge, ali kad je zahladnelo, nije ga bilo, pa smo mislili da je problem rešen. On očigledno nije mislio da ima problema.

Golubu lako da uđe, ali da izađe...

Oterao sam ga, kao i svih prethodnih puta, metlom kroz prozor od kupatila.To ne ide lako, svaki put mi deluje kao da neće uspeti, on se teško snalazi u zatvorenom prostoru, lako mu je da uđe ali mu je, očigledno, teško da izađe, ali uvek nekako izađe.

A onda je osvanuo današnji dan. Sve je bilo u redu, mama i ćerka su otišle, jedna na posao a druga u mešovitu jasleno-vrtićku grupu, a ja sam ostao kod kuće jer najčešće od kuće radim, ali u nekom trenutku sam morao kod zubara, i otišao sam. Na šporetu sam ostavio da se lagano dinsta juneći ribić. Nisam ostavio upaljenu ringlu, isključio sam je, ali te ringle ostaju tople dugo, i taman zrače toplotom toliko koliko je potrebno da ja završim kod zubara a da se ribić dinsta sporo, dok se ne vratim i ponovo uključim ringlu.

Jesam ostavio prozor pritvoren, jer kuva se nešto, neću da nam se garderoba napije tih mirisa, ali to je naša kuća, imamo prava da otvaramo prozore kako god nam se prohte. Ipak, jasno vam je, kad sam se vratio, golub je stajao na šerpi u kojoj se dinstao ribić.

To mi je bilo previše, mada ne znam šta sam očekivao. Ipak, pobesneo sam. Došlo mi je da ga ubijem. Imao sam i plan, moram da vam priznam, odavno. Da preko njega prebacim peškir, da ga zarobim, pa da peškir s njim ubacim u crnu kesu za đubre, i onda, šta onda, onda da lupim kesom sto puta o pločice i da mrtvu pticu odnesem u kontejner i da je više nikad ne vidim, jer znate i sami, kad je neko mrtav, više nema šanse da vam se pojavi u kuhinji, a ni u jednoj drugoj prostoriji.
Međutim.

Nisam ga ubio. Nisam ni pokušao. Našao sam mu milion opravdanja zašto je tu, pa ja da sam bilo koja ptica i da osetim da se negde u blizini dinsta juneći ribić, i još da je s belim lukom i bosiljkom, da je u šerpu ubačen komad domaćeg putera, s ovih deset prstiju napravljen, da je tu i biber iz Tasmanije, da da iz Tasmanije, pa ko bi me zadržao. Sigurno ne neki neodlučni ubica.