Maratonci trče finalni krug

Popodne je radnog dana. S prvim prolećnim danima, po autosugestiji, stiže i onaj prvi prolećni umor. Pisanje ne ide lako, pa se ide na kraću pauzu. Uobičajeno šaltanje kanala se uobičajeno i završava: na TV "Hram" ili "RTS Trezoru". Ovog puta, ipak, mini istraživanje se nastavlja. Ima nekih filmova koji su jednako gledljivi i ako se počnu od druge ili treće četvrtine. Toliko su kvalitetni – i toliko smo ih puta već odgledali ranije. Ovog puta, pažnja mi ostaje na "Maratoncima".

Misli namah vode ka zaključku o zlatnom dobu srpske kinematografije, delom zbog još uvek jake i sveprisutne države u trenutku kada je film snimljen, ali delom i zbog maestralnog dvojca, Dušana (na Petrovdan rođenog) Kovačevića i Slobodana (za Đurđic rođenog) Šijana i čitavog niza umetnika koji su u istorijskoj epohi u odumiranju, posle decenija cenzure, pomerali granice stvaralaštva u svim žanrovima.

Sa ove vremenske distance, zvuči neverovatno da su u samo tri godine po Titovoj smrti, kada su i "Maratonci" nastali, u Jugoslaviji snimljeno bezmalo stotinak filmova, među kojima drame "Smrt gospodina Goluže", "Dečko koji obećava", "Variola Vera", "Sjećaš li se Doli Bel"; komedije "Laf u srcu" i "Balkan Ekspres", pokušaji trilera kao "Halo taksi", te "Timočka buna", istorijska drama o malo poznatim događajima s kraja 19. veka.

Smela kritika

Tu su i "Berlin kaput", za to doba prilično smela kritika nekih aspekata komunističke revolucije, pa isto tako "Kako sam sistematski uništen od idiota" – satirični prikaz života jednog domaćeg Čea, i veličanstveni "Banović Strahinja", sa Frankom Nerom u glavnoj ulozi, koji pored svih nedostataka i stereotipa o srpskom "mračnom srednjem veku" do danas ostaje jedan od najboljih pokušaja ekranizacije istorijskih epizoda iz kosovskog ciklusa.

U takvoj konkurenciji, "Maratonci trče počasni krug" ipak se jednom istoričaru čine kao najvažnije umetničko ostvarenje. Ne samo zbog maestralne glume glavnih aktera i mog miljenika Danila Bate Stojkovića, već i po genijalnoj dramatizaciji, zapletima, crnom humoru, trijumfu bizarnosti...

U "Maratoncima" je bukvalno svaka scena antologijska i svaka rečenica alanfordovska replika ušla u naš svakodnevni govor: "Ja sam pošteno radio, izlagao sam se opasnosti da me uhvate i oteraju na robiju", "Laki je malo nervozan", "Kupačice moja", "Njemu se ne isplati da izlazi iz groba", "Ostali samo dugmići", "Dalje od mene s mrtvacem, smrt je prelazna bolest", "Ukusan ovaj Pantelija", "Hoću svoj deo, nećete me prevariti", "Jurimo trideset", "Ala ga je opravio, svaka mu čast", "Sve može da propadne, da nestane, samo je smrt siguran posao"... Toliko da je prosto neshvatljivo da je Dušan Kovačević, uz svu njegovu oštroumnost, mogao da ovakvu dramu napiše sa svega 24 godine!

Uzimam njegovu dramu da je se podsetim u izvornom obliku. I zapažam ponešto što nisam kad sam je prvi put čitao u originalu pre desetak godina. Da je kod Kovačevića čitava radnja smeštena u leto 1972, a ne kako nam film snimljen deset godina kasnije pokazuje – u period Kraljevine Jugoslavije!

Dakle, ta trula država, čiji kadrovi provejavaju u Kovačevićevom originalnom tekstu, nije ona koju vidimo na filmskom platnu, gde sve počinje sa smrću kralja Aleksandra, već ona Brozova iz "zlatnih sedamdesetih".

"Dugo konačište"

Drama je, drugim rečima, pisana u jugoslovenskom Potemkinovom selu, u atmosferi uspona Maspoka u Hrvatskoj i obračuna vrha SKJ sa srpskim "liberalima", usvajanja amandmana koji su autonomnim pokrajinama u Srbiji dali prerogative državnosti, hapšenja profesora Mihaila Đurića koji je tu politiku kritikovao, žigosanja Srpske književne zadruge kao "legla velikosrpskog nacionalizma"...

Mladi, još uvek nesvršeni student Dušan Kovačević, shvatio je te 1972. ono pred čim su vladajuće elite zabijale glavu u pesak, i o tome napisao dramu koja ne samo da je bila sjajno svedočanstvo o jednoj epohi, već se po mnogo čemu pokazala i kao proročka.

Oko imovine deda Pantelije, starog oko 155 godina, koji "umire pred sam kraj svog života", zavadiće se pet direktnih naslednika: Maksimilijan, Aksentije, Milutin, Laki i Mirko, mada se u sukob oko nasleđa umešao, sa istim ambicijama, i Bili Piton.

Drugim rečima, radi se o šest potencijalnih naslednika, poput šest jugoslovenskih republika. Aluzije se umnožavaju i sa protokom vremena postaju sve jasnije.

Deda koga niko ne vidi osim na slici kao već uveliko odrođeni jugoslovenski maršal na umoru, i zaduženo pogrebno preduzeće "Dugo konačište" kao njegova baština.

”I ne samo on [Tito], već kompletno partijsko rukovodstvo u svim državnim 'strukturama' nepromenjenih od Drugog svetskog rata. Tih mi se godina činilo da niko od naših rukovodilaca nema manje od stotinu godina… Izgleda da sam se na vreme našalio svemu što nas neizbežno čeka, i što nema leka osim smeha", govorio je kasnije Šijan, prepoznajući satiru kao poslednje uporište kritike totalitarnih režima.

Mučan odraz u ogledalu

Tu su i brutalni i krvoločni likovi (iz filma je izbačena scena silovanja služavke Olje pred svim članovima porodice, a ublaženo ubistvo Kristine, koja je u knjizi masakrirana nožem), u isto vreme "u duši dobri", kako ih Kovačević redom karakteriše. I koji toliko podsećaju na one susede koji jedni drugima čestitaju Bajram i Božić i obnoć se istrebe u svojim sredinama.

Konačno, drama se završava sladostrasnim gaženjem protivnika, ali i slučajnih prolaznika po ulicama Beograda, a njena ekranizovana verzija iz 1982. i nizom eksplozija koje će samo naslutiti eksploziju čitave države i društva samo deceniju kasnije... Ironija istorije biće takva da se kuća Topalovića, mesto zločina, inače u realnom prostoru locirana na Kosančićevom vencu, danas nalazi u ulici koja nosi naziv Srebrenička.

Postavlja se samo pitanje da li je Kovačević bio toliko genijalan da predvidi sudbinu države oko koje su zakazale sve njene elite, ili je to još tada bilo očigledno svakom iole mislećem čoveku, pa i nesvršenom 24-godišnjem dramaturgu? Biće, u tom slučaju, da smo se svesno samozavaravali i pričama o četvrtoj po sili armiji u Evropi, šoping turama u Trstu kao meri spoznanja hladnoratovskog sveta, bratstvu i jedinstvu, uspešnim konceptom samoupravljanja, putevima i prugama koji spajaju nespojivo, idejom slobode koja se manifestuje spavanjem na klupi u parku.

Ali ne, bilo bi to suviše teško priznanje sebi i suviše mučan odraz u ogledalu. Ispalo bi da je neko kolektivno korumpirao generacije, da ćute ili pevuše "Živela Jugoslavija" usred urušavanja države i vitalnih nacionalnih interesa. Ostanimo, onda, u definiciji da se samo radilo o genijalnom omladincu iz Mrđenovca.

Novo pitanje koje se postavlja 2023. jeste gde su danas mladi srpski dramaturzi i kojim temama se bave? Da li njihova interesovanja dobacuju izvan tema koje lično poznaju, gde se radnje odvijaju na kućnim žurkama ili na krovovima stambenih zgrada, i dosežu li, ma u kom žanru, nacionalnu istoriju, srpsko selo, porodični život izvan kruga dvojke? Ili je, ako uzmemo u obzir neke mlađe umetnike, poput Stevana Filipovića, možda bolje da poželimo da se zadrže u svojim okvirima i ne prikazuju nam ni prošlost ni sadašnjost onako kako ih oni doživljavaju.

Optimizam novih generacija Srba

U jednom od ranijih tekstova na ovom portalu govorili smo sa optimizmom o novoj generaciji Srba, neopterećenoj idejama komunizma i jugoslovenstva. Međutim, očigledan je u njoj nedostatak predvodnika. Mladi pesnici i pisci, mladi novinari, mladi slikari, mladi naučnici, kao da su jako malobrojni, ili se jednostavno ne čuju.

Dušan Kovačević je imao 24 godine kada je pisao "Maratonce", kao viđenje raspleta unutar svoje države i naroda. Ali na koncu treba reći: on nije bio jedini takav. Isto toliko godina imao je i Miloš Crnjanski kada je 1918. predvideo sudbinu Prve Jugoslavije sa čuvenim stihovima: "Nijedna čaša što se pije, nijedna zastava što se vije – naša nije".

Nadežda Petrović je i dalje bila u četvrtoj deceniji kada je za glavni identitetski motiv odabrala Gračanicu u božurovom polju. U jeku nove kosovske bitke, možda bi trebalo ohrabriti novi naraštaj da, često kritički orijentisan prema generaciji svojih očeva i dedova, i sam pusti glas. I ispiše svoje stihove i dramaturške tekstove, ma koliko se ta prognoza možda pokazala kao pogrešna.

A ako nam neki mladi superlucidni dramaturg, rođen 1999. u godini NATO bombardovanja, prikaže viziju naše budućnosti izrasle iz permanetne krize (ekonomske, demografske, duhovne, klimatske, političke, migrantske), u kojoj će nam, sve uvijena u oblande humora i satire, realnost biti prikazana pre kao metafizički povratak Kosovu, nego kao nadideološko teleportovanje po svetu... možda tom filmu i ne bi trebalo samo da se nasmejemo.