"OsvRT" sa Vrzićem: Pregovori u UAE, EU gas iz Aušvica, studenti na KiM i mediji u Srbiji
Urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić u svojoj autorskoj emisiji "OsvRT" analizira najvažnije događaje u zemlji i svetu. Emisiju "OsvRT" možete da pratite na televiziji RT Balkan, petkom od 21 čas
Koji je spektakularan novi momenat u pregovorima u Abu Dabiju, kolika je cena evrointegracija Srbije kada se u računicu ubaci briselska podrška nacizmu i neonacizmu u UN obrnuto srazmerna ceni ruskog gasa, poseta predstavnika Studentske liste Kosovu i Metohiji i stanje u medijima koji su iz proklamovanog pluralizma skliznuli u dualizam, samo su neke od tema i pitanja koje u novoj epizodi emisije "Osvrt" analizira urednik informativnog programa televizije RT Balkan Nikola Vrzić.
Pregovori u Abu Dabiju
Možda je i ponajbolji opis stanja pregovora vođenih u Abu Dabiju između Rusije, Amerike i onoga što ostaje od Ukrajine (jer je dopustila da je pretvore u antirusiju) pružio njen pregovarač David Arahamija.
Ova runda pregovora, priznao je, bila je jedna od najtežih do sada po njegovu stranu, dok su Rusi došli s veoma strogim direktivama, znači, nepopustljivi, "zbog čega je bilo izuzetno teško ublažiti ton razgovora".
Ne popušta strana koja nema razloga da popusti jer pobeđuje. Iako treba imati u vidu još dva podatka.
Prvo, dve delegacije vodile su razgovor na svom maternjem, ruskom jeziku. I drugo, ukrajinski mediji su ovih dana otkrili da je na ruskoj strani još pre dve i po godine poginuo Vladimir Podoljak. Stariji brat Mihaila Podoljaka, savetnika Vladimira Zelenskog.
Ovo je bratoubilački rat između Rusije i bivše Rusije pretvorene u antirusiju, pa otuda i dalje izvesna uzdržanost ruske strane u sprovođenju vojnih operacija; udarima na mostove preko Dnjepra u Kijevu, na primer, pokazali su šta mogu da urade na svim mostovima preko Dnjepra, ali to još nisu uradili. I svima je to jasno, pa otuda i citirani opis pregovarača Arahamije.
Usled takvog odnosa snaga – Rusija koja pobeđuje antiruski projekat čitavog Kolektivnog zapada – i prilično jasno su definisani teritorijalni ciljevi: državne granice Rusije, kako reče predsednik Rusije, odnosno povratak svakog pedlja ruske zemlje, kako je to definisao pregovarač Vladimir Medinski koji ima doktorat iz istorije i dobro zna dokle su se protezale istorijske ruske zemlje, i, gde god je podignuta ruska zastava. A podignuta je i u oblastima koje se (još?) nisu formalno vratile u sastav Rusije.
Režim u Kijevu još ranije je upozoren da će svaka sledeća ponuda Rusije biti teža. Ako i nisu verovali u to, sad su dobili priliku da se uvere.
Zelenski pak prijavljuje da Amerika na njega vrši pritisak da se povuče iz ostatka Donbasa koji kontroliše – dok londonski "Ekonomist" nudi tipičnu podvalu: da se ne povuče ali da se za Donbas proglasi samo ono što Rusi već kontrolišu, pa i vuk sit i ovce na broju, a Englezi da zadovoljno trljaju ruke – tek, takve gluposti na stranu, ali, baš u opisanom kontekstu Zelenski se žali i da Starlink ponovo ne funkcioniše čitavom dužinom i sa one strane fronta, i pita da li time pokazuje da ove teritorije već smatra ruskim. I Amerikanci poseduju uverljive argumente kad smeju da ih primene.
No, šire od teritorijalnih pitanja, koja su ionako nusproizvod osnovnih uzroka krize, spektakularan nov momenat predstavlja američko priznanje da je neophodna izgradnja nove bezbednosne arhitekture u Evropi o kojoj će se pitati (i) Rusija.
Podsetimo: dosadašnje stanovište NATO-a, uključujući SAD, bilo je da se Rusija ništa ne pita o širenju NATO-a, uključujući Ukrajinu koja je u tu svrhu i pretvorena u antirusiju. Rusija ne sme da ima pravo veta na širenje NATO-a, glasilo je arogantno obrazloženje pod kojim su prekršena obećanja, data u vreme ujedinjenja dve Nemačke, da se NATO neće širiti ni inča prema istoku.
Sada će ipak morati da se razgovara o onome što je, u poslednjem pokušaju da spreči neizbežno, Moskva tražila i u decembru 2021. – ne samo o trajno neutralnom statusu Ukrajine, šta god da u međuvremenu od nje preostane, nego i o povlačenju vojne infrastrukture NATO-a u ranije granice. Što dalje od granica Rusije umesto na samoj njenoj granici.
Ovaj razgovor, nužno, mora da uključi i Evropljane, i Rusija nema ništa protiv toga ako se oni opredele za mir umesto za rat, ali Evropljani pre toga moraju da reše ko će ih predstavljati.
Emanuel Makron je, u svom stilu, velikodušno preporučio samog sebe, Fridrih Merc je na to uzvratio da mora njih pet iz Evrope a ne samo jedan kome ionako ističe rok trajanja, a "Politiko" izveštava da se oko evropskog predstavnika razbuktala diskusija, što će reći svađa, tako da estonski premijer Kristen Mihal kaže da bi "čak mogao da se snimi šou program o tome".
Uostalom, nije bez dobrog razloga Džared Kušner primetio da će "veći uspeh biti ako Evropa uspe da identifikuje jednu osobu da govori u njeno ime, nego da se Rusi privole da Evropu uključe u pregovore".
Pri čemu, jasno, problem nije samo u identitetu pregovarača, nego u platformi koju će zastupati u pregovorima.
No, jedno bi u startu moralo da im bude jasno: nije samo Kijevu upućeno upozorenje da će svaka sledeća ponuda biti teža od prethodne.
A Rusija će, kako je otvoreno saopštila, sve svoje ciljeve ostvariti. Na jedan ili na drugi način…
Evropski nacizam i ruski gas
U Njujorku je i ove godine u Ujedinjenim nacijama usvojena Rezolucija o borbi protiv glorifikacije nacizma, neonacizma, rasizma, ksenofobije i tako dalje, u kojoj sem rogobatnog naziva ne postoji ništa sporno.
Bez isticanja bilo kojeg konkretnog primera, da niko ne bude prozvan direktno pa da to bude izgovor da se rezolucija ne podrži, kao stvar nespornog principa izražena je duboka zabrinutost zbog veličanja nacističkog pokreta, bivših pripadnika Vafen-SS-a i sadašnjih neonacista, zbog izgradnje spomenika i javnog proslavljanja nacističke prošlosti i kolaboracionizma, i zbog istovremene prakse rušenja spomenika borcima protiv zla nacizma.
Rezolucija je, tradicionalno, usvojena na inicijativu Rusije, uz još 44 zemlje koje su bile kosponzori; među njima i Srbija, svima nama na ponos.
Na sramotu mnogih drugih, rezolucija nije usvojena jednoglasno nego sa 117 glasova za. I 53 protiv, uz 9 uzdržanih.
Tih 53 koji nisu hteli da osude nacizam i neonacizam, to je sav Kolektivni zapad, od Albanije do Ukrajine. Uključujući Crnu Goru koja se u tome spremno (za dom u Evropskoj uniji) usaglasila s Hrvatskom jer su – sa spomenutim izuzetkom Srbije – protiv osude nacizma sve članice Evropske unije i kandidati za to.
Čak i Bosna i Hercegovina, ali bez saglasnosti Republike Srpske kojoj je ovom prilikom oduzeto pravo glasa, pa utoliko očiglednije da je hrvatsko cvijeće nastavilo da cveta i da za Srbe tu nema mesta.
Kako onda, tako i sada.
Ovakvim izjašnjavanjem, procesu evropskih integracija Srba (sa obe obale Drine) zadat je novi udarac. Naime, i ovo će neusaglašavanje sa zajedničkom spoljnom politikom Evropske unije biti zabeleženo u odgovarajućem izveštaju o napretku, ili nazadovanju, jer se ne može u Evropsku uniju osudom nacizma i neonacizma.
Dok se veličanje nacizma toleriše u ime njihovog rata protiv Rusije, od nacista do njihovih potomaka.
A da sve ovo ne bude proglašeno za rusku zajedljivost postarao se slučaj. I španski list "Pais" koji je – baš dok su Španija i Ukrajina u Ujedinjenim nacijama glasale protiv osude nacizma i neonacizma – otkrio da su neonacisti iz Španije putovali u Ukrajinu na (para)vojnu obuku s neonacističkim bataljonom Azov koji je zvanični deo Nacionalne garde Ukrajine. Naravno, i Španija učestvuje u naoružavanju Ukrajine; do sada u iznosu od oko 4 milijarde evra.
Neonacistička internacionala.
Jednom su se u Španiji internacionalne brigade socijalista borile protiv saveznika nacista, a sada su saveznici (neo)nacista čak i kad su socijalisti na vlasti u Španiji. Zato što je Španija članica Evropske unije i NATO-a, a to ponešto govori i o karakteru ovih organizacija.
Što nas dovodi i do pitanja gasa. Kome ne smeta gas u Aušvicu, smeta mu ruski gas. I vice versa, razume se.
Zbog toga je cena gasa u Evropskoj uniji u ovom momentu 9 puta skuplja nego pre njihovog rata protiv Rusije. Samo 9 puta, pritom, samo zato što se gas iz skladišta izvlači rekordnom brzinom – zato se nešto manje kupuje direktno na tržištu, što utiče na cenu – pa su zato, kao neminovan nusproizvod, skladišta skoro 20 odsto praznija nego što je petogodišnji prosek za ovo doba godine, dok se u Nemačkoj nivo popunjenosti od 58 odsto već opisuje kao "kritičan".
A zima još nije ni počela, i, ma koliko blaga da bude ako uopšte bude, postajaće sve kritičnije. I u pogledu popunjenosti skladišta gasa, i u pogledu cene gasa na tržištu. I svih propratnih društvenih i ekonomskih posledica.
Jer podrška nacizmu ipak ima svoju cenu.
U okupiranoj Srbiji je ta cena iznosila 100 za jednog.
Pa je utoliko značajnije što je ruski šef diplomatije Sergej Lavrov poručio da je Rusija potpuno posvećena gasnim sporazumima sa Srbijom, da se nada da će "nova vlada obezbediti kontinuitet u strateškom partnerstvu sa Ruskom Federacijom", te da su u toku pregovori o daljim isporukama gasa i o novom dugoročnom ugovoru.
Dok su predstavnici nove – preciznije, buduće – Vlade Srbije ocenili da su takve poruke iz Moskve "veoma ohrabrujuće" pošto su "više nego raspoloženi za nastavak gasnog sporazuma" jer bi nas "bilo šta drugo dovelo u ozbiljan problem".
Iz prostog razloga što je jeftiniji gas povoljniji od skupog gasa.
Naravno da će ova razlika u ceni imati svoju cenu u evrointegracijama. No, s obzirom na alternativu – gas u Aušvicu umesto gasa iz Rusije – to će biti cena koju možemo (i moramo) da priuštimo. I zbog naše istorije, i zarad naše budućnosti. Ne samo u materijalnom, nego i u moralnom smislu.
Studenti na Kosovu i Metohiji
Još je bolje što su predstavnici Studentske liste u tom kapacitetu na Kosovo i Metohiju otišli posle izbora na kojima su pobedili, nego da su na Kosovo i Metohiju išli pre izbora.
Jer bi poseta pre izbora spadala u varljivu kategoriju predizbornih obećanja, dok se sada svrstava u red obaveza koje na sebe preuzima nova vlast. Obećanje koje ne sme da bude ludom radovanje.
Reakcije iz Prištine pokazuju da im ova nijansa nije promakla.
Daut Haradinaj iz opozicione Alijanse za budućnost (takozvanog) Kosova čak govori o "invaziji srpskih pobednika izbora u Beogradu, sa sloganom ’Kosovo je Srbija’"; kad se vojska na Kosovo vrati, biće jednom i dogodine u Prizrenu samo ako bude dovoljno istrajnosti.
Što znaju i sa one strane administrativne linije pa je istim povodom posete predstavnika Studentske liste, jer u tome vide prethodnicu, održana sednica Komiteta za bezbednost i odbranu prištinskog parlamenta na kojoj je zatraženo izjašnjenje ministarstava unutrašnjih i spoljnih poslova o okolnostima posete.
Dok u kudikamo mirnijem tonu, ali u istom duhu, premijer državolike tvorevine nastale na tlu naše južne pokrajine Aljbin Kurti iz Pariza – valjda osokoljen Emanuelom Makronom – traži da "nova vlada u Srbiji prizna realnost 21. veka: da je Kosovo nezavisna država" (kako da ne – prim. aut), a povrh toga "Srbija mora da odustane od svoje agresivne kampanje protiv međunarodnog priznanja, što uključuje i iskorišćavanje protivljenja Rusije našem (to jest, njihovom) članstvu u međunarodnim organizacijama".
Kao što je poznato, članstvo takozvanog Kosova u međunarodnim organizacijama, počev od Ujedinjenih nacija, predviđeno je Briselskim sporazumom i Ohridskim aneksom iz 2023, dokumentima koje niko nije potpisao ali su ugrađeni u (tajno) Poglavlje 35 i time su postali neizostavni deo puta evropskih (dez)integracija Srbije.
Ulazak u Ujedinjene nacije takozvanog Kosova, inače, olakšao bi njegov ulazak u NATO (jer članice koje to ne priznaju više ne bi imale razlog da ne priznaju), pa se u tu svrhu ono naoružava uz podršku Albanije i Hrvatske. Sa ostatkom Srbije kao jedinim mogućim ciljem takvog poduhvata, jer se sve ostalo oko Srbije već nalazi u paktu koji je već izvršio agresiju na našu zemlju.
Nasuprot svemu tome, program Studentske liste sasvim je izričit. Ne samo u deklarativnom obećanju da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije shodno Ustavu Srbije, već i u konkretnom obećanju da Srbija neće dozvoliti ulazak takozvane Republike Kosovo u bilo koju međunarodnu organizaciju.
Što nas vraća na pitanje sprovođenja programa Studentske liste.
Poseta delegacije Kosovu i Metohiji predstavlja izraz namere da taj program ne ostane mrtvo slovo na papiru.
Uostalom, čim je program usvojen u svojoj objavljenoj formi, znači da je to podržala većina onih koji su se o tome pitali.
S tim što to nije garant da je ta većina i jedina koja će se o nečemu pitati.
Kada je reč o najosetljivijim državnim i nacionalnim pitanjima neophodna je i naročita pozornost, pa se otuda kao uznemiravajući signali moraju identifikovati i pojedini detalji na rubovima tekućih previranja.
Na primer, kad bivši premijer Velike Britanije Gordon Braun u "Gardijanu" piše o revolucijama mladih po svetu i naročito u Srbiji – s izvesnim, ohrabrujućim, uznemirenjem, i to se mora napomenuti, jer priznaje da je to "suđenje samoj liberalnoj demokratiji" – on se poziva i na insajderske informacije o funkcionisanju studentskih plenuma u Srbiji koje je objavila jedna američka istraživačica koja je trenutno angažovana u Beogradu. U organizaciji Kanvas, koja je proistekla iz Otpora, a do sada je već temeljno dokumentovano šta je bilo Otpor. A pride je sasvim zamislivo i da nije Gordon Braun sam nabasao na njen izveštaj na internetu, nego mu je dostavila odgovarajuća služba koja se bavi tim stvarima.
Ili najpoznatiji nemački novinar u Srbiji, Mihael Martens koji se onomad u sred Beograda raspitivao o ubijanju Rusa, za svog insajdera o događanjima na plenumima ima aktivistu iz Novog Sada koji je jedan od "evropskih lidera" Fondacije Obama.
Ili Beogradski centar za bezbednosnu politiku koji bi da reformiše službe bezbednosti, kojima je reforma verovatno i potrebna ali ne bilo kakva, a ovu organizaciju finansiraju Evropska unija, Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED koga su "Njujork tajms" i "Vašington post" dovodili u vezu s CIA), Soroševa i Rokfeler fondacija, ambasada Velike Britanije…
Pri čemu treba podsetiti i na iskustvo 5. oktobra, kad su britanska i američka obaveštajna služba stvarale mreže svojih saradnika u našim službama, i paralelno sprovodile akcije prisluškivanja čelnih ljudi policije i tadašnjeg Resora državne bezbednosti u vladi Zorana Đinđića, o čemu su u svojim knjigama "Povlenske magle i vidici" i "Sačekuša za Srbiju" opširno svedočili Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova, odnosno Zoran Mijatović, zamenik načelnika RDB-a.
Države koje su dezintegrisale našu državu nisu radile za naše dobro to što oni opisuju iz prve ruke. Pri čemu, uprkos tome što su obojica radili za istu vladu Zorana Đinđića, jedan za drugog nisu imali mnogo lepih reči, pa su njihova podudarna svedočenja utoliko uverljivija.
Shodno tom iskustvu, rezonski je pretpostaviti da nam isti akteri daljeg dezintegrisanja Srbije, ne samo u teritorijalnom smislu, ništa bolje ne priželjkuju ni sada.
A to što su njihovi saradnici, eventualno, činili izvesne usluge da bi Studentskoj listi pomogli da osvoji vlast, ne znači i da dele sve ciljeve Studentske liste koji su navedeni u njenom programu.
Već je ovde bilo osvrta na albansku pobunu na jugu Srbije prilikom promene vlasti 2000. godine. Vredi podsetiti i na martovski pogrom Srba na Kosovu i Metohiji u martu 2004. godine – baš kada je vlada Vojislava Koštunice preuzimala vlast.
Sad je tamo (relativno) mirno – utoliko što se pogrom sad odvija postepeno i u sramotnoj tišini – ali zato havarija naftovoda Janaf u Hrvatskoj privlači pažnju.
Ne treba neoprezno zalaziti u teorije zavere, ali ne sme se zanemariti ni zapažanje da ova situacija može da se iskoristi za destabilizaciju Srbije u naročito osetljivom trenutku, jer produženi prekid dotoka nafte – a NIS je u četvrtak bio primoran da zatraži sirovu naftu iz državnih rezervi – može da izazove poremećaj u radu Rafinerije u Pančevu, nevolje sa snabdevanjem pumpi, i tako dalje.
Po modelu opisanih situacija iz 2000. i 2004. godine, tim pre što se sve ono tada nije dogodilo nasumično, jer nije moglo da bude učinjeno bez prećutne saglasnosti i tihe podrške NATO-a, a i Hrvatska je NATO, dok pobednička Studentska lista u Srbiji to izričito neće.
Srpska služba u srpskim rukama može da istraži mogućnost da li neka NATO služba protiv nas sad vodi prljavu igru. Srpska služba u NATO rukama sigurno će doći do zaključka da je OK šta god nam rade.
Sad, kad na red dolazi kadrovska politika, dakle upravljanje državom, opreza ne može da bude previše. Baš kao ni svesti da ne žele dobro Srbiji svi koji kažu da Studentskoj listi žele dobro.
Ko će sprovoditi program Studentske liste? Od toga će zavisiti i kako će biti sproveden. Uključujući Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Srbije.
Medijska slika Srbije
Kao i posle svake promene vlasti u Srbiji, na televiziji u Srbiji nova slika.
Između uvođenja višestranačja u Srbiji i 5. oktobra – dok se još verovalo da napadaju Srbiju zbog Miloševića, a ne Miloševića zbog Srbije – postojala je jasna podela na režimske i antirežimske medije.
Onda je prebijanjem Milorada Komrakova obeležen početak novog i oslobođenog RTS-a.
Pa je potonje raznoglasje u DOS-u donelo i raznoglasje u medijima; bio je to, verovatno, period najvećih medijskih sloboda u novijoj istoriji Srbije.
Koji je potrajao sve dok 2008. godine nova proevropska vlast u skladu s tim nije ustrojila i medije. Ne samo u smislu kontrole reklamnog, a time i kompletnog medijskog prostora, nego i formalno, vladinom Strategijom komunikacije pristupanja Srbije Evropskoj uniji koja je podrazumevala formiranje belih lista podobnih sagovornika iz javnog života koji će u medijima propagirati prednosti pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Naravno: tamo gde postoje bele liste podobnih, postoje i crne liste nepodobnih, pa je tako i bilo.
Ni sva kontrola medija, međutim, nije pomogla, a smena vlasti 2012. izvedena je uprkos svim medijima i bez društvenih mreža kakve postoje danas.
Prelazak na stranu pobednika sproveden je po refleksu i navici.
Aleksandar Timofejev, kad ga je smenjivalo iz Studija B, pošteno je tad primetio: "Politika me na neki način (…) dovela na ovo mesto, i isto tako su političari odlučili i da me sklone". Timofejev je ovom prilikom postao glavni urednik TV Prva.
Ipak, medijska scena u Srbiji onomad je stekla nov kvalitet. Koji, doduše, nije doprineo kvalitetnijem informisanju nego raspaljivanju strasti.
S jedne strane, naime, u odnosu na prethodni period napravljen je nesumnjivi iskorak u pravcu slobode medija utoliko što su prestali da postoje isključivo mediji koji su uz vlast.
S druge strane, na žalost, novonastali medijski pluralizam (preciznije: dualizam) nije doveo do društvenog dijaloga nego je, naprotiv, skoro sve što je preostalo od medija pretvorio u ostrašćeni društveno-politički aktivizam s obe strane sve dublje društvene podele. Umesto dijaloga, dobili smo vređanje kao normu.
Što nas dovodi i do aktuelnog trenutka. Ne samo što se ispostavilo da sve ono što je sve glasnije izgovarano na medijima bliskim doskorašnjoj vlasti – a pre svega na "Informeru" i "Pinku" – nije doprinelo njenom opstanku na vlasti, nego se može argumentovati i da je u izvesnoj meri doprinelo njenom padu.
Ako je, naime, onih više od milion Srba koji su se dostojanstveno poklonili Pojasu presvete Bogorodice faktički učestvovalo u spontanom narodnom referendumu o pristojnosti – a to je bio i prethodni najveći spontani skup, sahrana patrijarha Pavla – onda je estetika "Informera" i "Pinka", uključujući njene političke implikacije, mogla da proizvede samo nepoželjan efekat.
U simboličkom smislu, između Karleuše i Kusturice Srbe nije privukao dubok dekolte. Kao što su i najekstravagantniju voditeljku "Pinka" gledali kao kuriozitet a ne kao uzor mladim generacijama.
A da se i ne spominju razne ustaše i teroristi, sve u svemu, teško je braniti "Informer". Lako je, međutim, braniti pravo da postoji i "Informer". U skladu sa zakonom. Uključujući zakonske kazne predviđene za uvredu i klevetu. Jednako primenjene na sve, ni po babu ni po stričevima, jer nije vređao samo "Informer", sve i ako je to činio najbučnije… Pa kome se isplati.
Pri čemu treba imati u vidu i da medijsko trovanje nije zakonska kategorija, koliko god da je njegovo postojanje lako dokazati.
Što se pak te pojave trovanja javnosti tiče, poseban je problem društvenih mreža koje imaju sve veći uticaj na javnost nauštrb tradicionalnih medija. Dok je odgovornost kreatora raznih sadržaja za napisano i izgovoreno, a naročito kad su anonimni, po pravilu mala do nikakva. Dok je demokratski nadzor nad algoritmima i njihovom netransparentnom upotrebom još manji.
Zarad očuvanja mentalnog zdravlja i javnog mira, o ovome će tek morati da se razgovara. Kako da se stanje uredi, ali da uređivanje ne postane zabranjivanje?
Dok ne bude odgovora na to pitanje, u pogledu tradicionalnih medija kod kojih su pitanja uređivanja i zabranjivanja kudikamo manje složena, u idealnom svetu bi nova vlast čak i branila medije stare vlasti – da bi dokazala da je drugačija.
Naravno da ne živimo u idealnom svetu i da novoj vlasti ne treba nametati teret kakav nije bio nametnut ni staroj vlasti, ali, njeni predstavnici svejedno moraju da vode računa da više ne nastupaju kao potlačeni, već sa pozicije moći, kad traže, na primer, podatke o pojedinim zaposlenima na RTS-u poimence. Tako da je Kantov moralni imperativ u ovom slučaju sasvim primenjiv, jer, ako bi se uspostavio princip tolerancije umesto principa odmazde, bio bi stvoren presedan koji bi, bez sumnje, blagotvorno uticao na odnose u društvu. Velikodušnost će, umesto osvetoljubivosti, zasigurno stvoriti manje zle krvi.
Naravno, važi i obrnuto. Prevashodna je, iako ne isključiva, odgovornost na pobedniku izbora da stvori bolje društvo za sve.
Live
