Svet
Evropske elite se gnušaju naroda, Rusija mu daje ono šta želi
Svuda na Zapadu takozvana levica ima problem sa narodom, jer nije sposobna da razume etno-kulturne veze, jezik, istorijska sećanja, osećanja i kontinuitet nacije – ukratko, sve ono što čini jedan narod
Veliki nemački dramski pisac i pesnik Bertolt Breht naslutio je problem levice, koji će u Evropi tokom narednih decenija samo rasti, kada je u jednoj pozorišnoj predstavi stavio sledeće reči u usta portparolu partije: "Centralni komitet je odlučio – pošto se narod ne slaže, moramo imenovati novi narod."
Naslednici levice, za koje više nije sigurno da li ih treba zvati levicom – prikladniji termin bio bi progresivci, ili "široka koalicija" – imaju očigledan problem sa narodom, piše italijanski publicista Roberto Pekioli za sajt "Eretikamente".
Problem takozvane populističke ili "suverenističke" desnice je nešto drugačiji: pre nego osvoje vlast obećavaju ono što narod želi da čuje, kada je osvoje naglo menjaju ploču. Partiji Đorđe Meloni Braća Italije danas bi više odgovarao naziv Braća Amerike.
A to samo pokazuje da je podela na levicu i desnicu postala neodrživa. Zapravo, kakao primećuje Pekioli, podela na levicu i desnicu održava se u životu na Zapadu konvergentnim interesima dve polovine sistema. Podela na narod i elitu, ili preciznije, na narod i oligarhije, plus poluobrazovane klase koje ih podržavaju, mnogo preciznije opisuje današnji sukob.
Dobra Rusija – loša Rusija
Zato, na kraju, okean raznih stranaka EU uvek maršira uz ritam jednog bubnja, primećuje nezavisni novinar Tim Kirbi, Amerikanac koji je emigrirao u Rusiju na sajtu "Fondacija strateške kulture", čak i ako se nazivaju "hrišćanskim", "zelenim" ili "komunističkim".
Sve one, ipak, na kraju slede istu agendu.
Ruski izbori su na pomolu sredinom septembra i već vidimo potpuno iste reakcije kao i uvek otkako je Putin došao na vlast, nastavlja Kirbi; Zapad je apsolutno uveren da svi izbori u Rusiji koji im se ne sviđaju moraju biti nedemokratski i nelegitimni.
Kritičari Putina iz zbog predugog ostanka na funkciji jednostavno ga ne vole i stoga je on tu "predugo". Ali, kako nastavlja ovaj autor, Angela Merkel je bila na vlasti oko 16 godina, Mark Rute je bio premijer Holandije 13 godina, a ipak niko nije rekao na Bi-Bi-Siju da on predugo vodi stvari u EU.
Pitanje se svodi na sledeće, kaže Kirbi: Da li rotirajuća vrata političara koje niko, zapravo, ne voli zaista bolje funkcionišu za "demokratiju"? Pa, svakako bolje funkcionišu za agendu Frankfurtske škole u Evropi.
Međutim, ono što se kvalifikuje kao legitimna izborna metodologija nikada se ne razmatra, jer je Rusija jednostavno "loša", i ruski izbori moraju biti podjednako loši. Jer, da su to "dobri izbori", doveli bi na vlast "Jeljcina 2.0".
Sa stanovišta Zapada, otvoreno manipulisanje ruskim izborima da bi se dobilo ono što želimo je dobro, a to što Rusi ponovo glasaju za svog izuzetno popularnog lidera, koga mi ne volimo, jeste loše. To je jednostavno toliko grubo, piše Kirbi, plemensko i primitivno.
Stalno prepiranje između proruskih i antiruskih snaga oko toga da li su ruski izbori "demokratski" potpuno je besmisleno i možda je vreme da se ta šarada najzad okonča, zaključuje Kirbi.
Problem zapadne "levice" sa narodom
Problem koji je levica imala sa narodom je, međutim, mnogo stariji, ali postaje sve jače naglašen počev od 80-ih godina prošlog veka, kada je realni socijalizam počeo da se urušava, a kapitalizam da prisvaja njegove ostatke.
Može se mnogo toga reći protiv komunista iz prošlosti, tvrdi Pekioli, ali se svakako ne može reći da su im nedostajale snažne veze sa narodom. Na primer, u Italiji, na Festivalima jedinstva, ljudi su govorili svojim dijalektima, uživali u tradicionalnim jelima i slušali narodnu muziku.
U simbolu Italijanske komunističke partije (PCI), koji je dizajnirao slikar Renato Gutuzo, vidi se italijanska trobojka iza crvene zastave sa zvezdom, srpom i čekićem. Identifikacija levice sa narodom, njihovi principima i potrebama, kao i konkretne akcije guste mreže udruženja, koju su komunisti uspeli da stvore kroz volonterski rad svojih aktivista, nastavlja Pekioli, bili su važan, ako ne i presudan razlog njihovog uspeha.
Oni su, smatra Pekioli, na svoj način, bili misionari jedne ideje – nade koja se održavala generacijama. Narod je nekad bio potreban italijanskim komunistima i levičarima, i nije im padalo na pamet da ga preziru.
Ali to već dugo na Zapadu nije slučaj.
Pravi komunisti se danas okreću u grobu
Uzmimo lokalni primer Đenove, grada koji je već deindustrijalizovan, pogođen depopulacijom i imigracijom, i koji danas očigledno propada.
Pošto su ponovo osvojili vlast, piše Pekioli, više zbog nespretne nesposobnosti (pravi pridev) svojih protivnika, nego zahvaljujući sopstvenim zaslugama, novi hrabri i tobože levičarski "progresivci" zadali su niz teških udaraca sopstvenom stanovništvu.
Prvi je bio zakonsko priznanje dece lezbejki i gejeva rođenih kroz širok spektar veštačkih reproduktivnih tehnika, prihvatanje "gej prajda", kome je prisustvovala i "glamurozna gradonačelnica" Đenove. Plus godišnji trošak od 156.000 evra za LGBT+ konsultante, uz usvajanje "politike pseudonima", kojom se dozvoljava svakom da izabere ime i pol, različit od biološkog. Recimo, Đovani može legalno postati Džesika...
To su postali prioriteti politike nove levice, umesto napuštenog proletarijata i ideje socijalne pravde. Komunisti iz prošlosti se mora da se danas okreću u grobu, dodaje Pekioli, a preživeli u neverici odmahuju glavama...
Iritantno nepoštovanje građana u Italiji
U oblasti socijalne politike, javni prevoz je u haosu – sve je oskudniji i sve opasniji noću, što je dobro poznato i putnicima i vozačima.
Opštinski porezi – porez na imovinu (IMU) i naknade za odvoz smeća – naglo rastu, ali to Đenovu ne čini nimalo čistijom. Naprotiv. Odvoz smeća je postao problem. Gomile đubreta se svuda gomilaju, oko njih se i danju mogu videti pacovi, kao neka vrsta domaćih ljubimaca...
Gradskih udruženja su se pobunila, ali je gradsko veće naredilo njihovim liderima da podnesu ostavke, uz obrazloženje da se "mešaju u politiku". To je, naime, dodaje Pekioli, smrtni greh, ukoliko niste na pravoj strani – njihovoj.
Lokalna policija se povukla sa ulica, osim ako ne izdaje kazne vozačima. Policajci sležu ramenima, jer, suočeni sa sve drskijim kriminalom, nemaju čak ni elektro-šokere, koje im je zabranio bivši gradonačelnik...
Sve u svemu, postoji iritantno nepoštovanje bezbednosti građana, tvrdi ovaj publicista, kojima se, zauzvrat, nude uzaludni cirkusi: opština im plaća ulične zabave. Ukratko, ništa za obične ljude, a sve za manjine, strance i razne opskurne seksualne zajednice. Postburžoaski hirovi za uživanje ljudi koji najviše vole sebe, a to je, kaže Pekioli, možda ipak malo previše.
Uvrnuta, iščašena interpretacija marksizma
Novi "levičari" su na Zapadu napustili su komunizam kao socio-ekonomsku perspektivu, ali podržavaju masovne zabave iz razloga koji se ne razlikuju od razloga njihove lukave liberalne braće, od koje su usvojili liberalnu ideologiju, tvrdi italijanski publicista. Upravo zato ih nerviraju zahtevi za bezbednošću i zato pozdravljaju imigrante, za koje očekuju da će zameniti Italijane.
Svuda na Zapadu takozvana levica ima problem sa narodom, jer nije sposobna da razume etno-kulturne veze, jezik, istorijska sećanja, osećanja i kontinuitet nacije; ukratko, sve ono što čini jedan narod. Razlog je uvek isti: marksisti i postmarksisti dele isti atomizam, isti individualizam – maskiran kao briga za "najslabije među nama" – kao i liberali.
Na imigrante progresivci gledaju sa saosećanjem, zato što pripadaju dnu društvene lestvice. S druge strane, za njih sopstveni narod ne postoji, osim kao stalno evoluirajući, fluidan, savitljiv konglomerat. Posledice imigracije se doživljavaju kao sekundarni problemi, koji se mogu lako prevazići kada se reše fundamentalne kontradikcije kapitalističkog sistema (ali kako, pita se ovaj autor).
U stvari, konstatuje Pekioli, imigracija se posmatra isključivo kao efekat ekonomskog sistema koji omogućava preseljenje fabrika, eksploataciju zemalja Trećeg sveta i devalvaciju plata, kroz dolazak pojedinaca spremnih da prihvate poslove koje "Italijani više ne žele da rade" (za "gladne plate", o kojima su se dogovorili sindikati).
To je reinterpretacija tradicionalnog marksizma, zaključuje Pekioli, prilagođena multikulturalizmu. Mogli bismo dodati: uvrnuta, iščašena interpretacija, koja ne prihvata realnost, jer se bazira na preziru prema sopstvenom narodu.
Ruska demokratija protiv zapadne
Demokratija je, uostalom, oduvek bila prevara, laž koja nikada nije zaista postojala, piše Tim Kirbi, jer ni u jednom trenutku u ljudskoj istoriji takozvani mali čovek nikada nije donosio velike odluke. Ali, možda postoji duh demokratije, jer u Rusiji "mali ljudi" na kraju dobijaju ono što hoće.
Ono što je zaista važno jeste da ruska država čini sve što može kako bi održala visok rejting odobravanja. To joj daje mandat naroda i osigurava stabilnost države.
Sa tehnologijama 21. veka, veoma je lako prikupiti informacije potrebne da bi se razumelo šta mase žele i šta je potrebno da bi država bila ideološki legitimizovana. Rusija upravo to radi.
Ova metodologija funkcioniše i daje narodu Rusiji, manje ili više, ono što traže. U tom pogledu, Rusija i Zapad su potpuno drugačiji, a Rusija deluje apsolutno superiorno.
To je prava razlika između Rusije i Zapada: Rusija daje svom narodu ono što želi, Zapad prezire svoj narod i čak ga se gnuša.
Live
