Hitlerov zaboravljeni saveznik: Tri dana Karpatske Ukrajine

Posle Minhenskog sporazuma koji je osakatio Čehoslovačku, na njenom dalekom istoku stvorena je kvazi-država ukrajinskih nacionalista. Iako se "Karpato-Ukrajina" nudila kao štićenik Hitlerovom Trećem Rajhu, posle trodnevnog rata je pripojena Mađarskoj.

Posle kolapsa Austrougarske, u jesen 1918, regija poznata kao Podkarpatska Rutenija postala je deo Čehoslovačke, piše ruski istoričar Jevgenij Norin. Među raznolikim stanovnicima ove oblasti bili su Rusini, Mađari, Jevreji, Česi, Slovaci i Rumuni. Rusini su bili većina u selima, Jevreji uglavnom po gradovima.

Rusini su bili podeljeni po pitanju identiteta. Neki su naginjali Rusiji, drugi Mađarskoj, a treći se nadali nezavisnoj ukrajinskog državi. Za to vreme je Mađarska, ozlojeđena Trijanonskim mirom, priželjkivala povratak ove regije u svoje granice.

Zelenski iskopava još jednog saradnika Hitlera: Opet sahrana sa državnim počastima

Velika ekonomska kriza 1929. nije zaobišla ni Čehoslovačku, a u Ruteniji je siromaštvo bilo posebno teško. Pojavili su se zagovornici nezavisnosti i pripajanja Sovjetskom savezu. Do sredine 1930-ih, regija je počela da liči na tempiranu bombu. Čehoslovačka je pokušavala da održi kontrolu, autonomaši su tražili odvajanje, a Mađari sanjali o aneksiji.

Kada je nacistička Nemačka počela da razbija Čehoslovačku 1938. godine, ti procesi su se ubrzali. Mađari su našli saveznika u rajhsmaršalu Hermanu Geringu, jednom od najbližih saradnika Adolfa Hitlera, i počeli da organizuju paravojne formacije u Zakarpatju. Plan mađarskog regenta Mikloša Hortija bio je da tim oružanim grupama u jesen 1938. zauzme regiju, uz malu pomoć mađarske vojske.

Prag je u nervozi ponudio autonomiju Karpatskoj Ruteniji, ali je uhapsio njenog premijera. Na to mesto je imenovan Avgustin Vološin, sveštenik unijatske crkve.

Vološin se odmah našao u teškom položaju. Mesec dana nakon Minhenskog sporazuma, u novembru 1938, Mađarska je Bečkom arbitražom dobila niz teritorija na jugu Čehoslovačke, među njima i deo Rutenije, sa gradovima Užgorodom i Mukačevom. Vološin je sedište vlasti pomerio u Hust. Onda je počeo čiste političkih protivnika, ponajviše rusofila, i otvorio koncentracioni logor kod Rahova. Vološin je takođe ukinuo sve političke stranke osim svoje Ukrajinske nacionalne unije, koja je sasvim očekivano dobila apsolutnu većinu na izborima za regionalnu skupštinu.

Naš izbor

Otvoren tajni dokument KGB-a: Kako su ukrajinski nacisti ubijali Jevreje i pre dolaska Nemaca

Zaštitnika od mađarskih ambicija Vološin je potražio u Berlinu. Ispočetka je to urodilo plodom: Hitler je zaustavio Hortija kada je Mađarska htela da preuzme celu Ruteniju bez odobrenja. "Zakarpatija" je postala Hitlerov samozvani saveznik, u smislu da joj je Treći Rajh bio daleko potrebniji nego ona njemu.

Mlada diktatura nije mogla bez vojske, tako da je osnovan "Karpatski sič", relativno slabo naoružana milicija od nekoliko hiljada pripadnika. Jedan od njenih komandanata je bio Roman Šuhevič, budući zapovednik vojnog krila Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN). Sve je ovo rađeno sa blagoslovom nemačke vojne obaveštajne službe (Abvera) i njenog direktora, admirala Vilhelma Kanarisa.

Sve okolne zemlje imale su velike planove za Ruteniju, koji nisu marili za želje tamošnjeg stanovništva, kao ni češka vlada, kojoj je region i dalje formalno pripadao. Među opcijama koje je razmatrao Hitler bila je da se cela teritorija preda Mađarskoj, podeli između Nemačke i Rumunije, ali i da se proglasi nezavisna "Zakarpatska Ukrajina".

Ovo potonje je posebno iritiralo Poljsku. Varšava se već godinama borila protiv ukrajinskih separatista, sa manje ili više uspeha. Rutenija je maltene preko noći postala stecište ukrajinskih nacionalista iz okolnih zemalja. Stranih dobrovoljaca u "Karpatskom siču" je bilo više od meštana.

Iako je za rutenske seljake san o Velikoj Ukrajini bio tek romantična fantazija, jer su gledali da reše svoje neposredne probleme, ukrajinski nacionalisti iz poljske Galicije na to su gledali kao ostvarenje svih svojih želja.

Vološin se nadao da će njegova "država" poslužiti Nemačkoj za dalji prodor na Istok. Hitler, međutim, nije hteo da kvari odnose sa Mađarskom, koja nije krila svoje ambicije u regionu.

Rasprave između Berlina, Budimpešte, Praga i Varšava trajale su sve do marta 1939, kada su nacisti odlučili da okončaju farsu daljeg postojanja Čehoslovačke. Što se Rutenije tiče, Hitler je odlučio da bi stvaranje nove satelitske države Nemačkoj donelo više štete nego koristi, ali nije hteo otvoreno da odbaci ukrajinske nacionaliste. Umesto toga, pribegao je lukavstvu: rekao je Hortiju da će odložiti priznanje Vološinove vlade na nekoliko dana, kako bi Mađarska imala vremena da reši "rusinsko pitanje".

Štedi municiju, koristi sekiru: Kako su "heroji Ukrajine" masakrirali Poljake

U noći 14. marta 1939. godine, mađarska vojska prešla je granicu. Vološin je proglasio nezavisnost "Karpato-Ukrajine", ali je njegov Sič prvo zapucao na češke vojnike koji su se zatekli na njenoj teritoriji. Nemačka je mirno posmatrala događaje, objavila da "nažalost" ne može da proglasi region za svoj protektorat i pozvala njegove stanovnike da Mađarima ne pružaju otpor.

Vološinova "vojska" nije mogla da se odupre Mađarima, koji su u ovaj blickrig poveli i oklopna vozila i avijaciju. Do 18. marta Mađarska je zauzela veći deo regije, dok je poljska vojska napala sa severa. Vološin je pobegao u Rumuniju.

Po zvaničnim podacima, mađarski gubici su bili 76 mrtvih, dok je smrtno stradalo 430 pripadnika "Karpatskog siča" a još 750 je zarobljeno. Nije poznato koliko je ljudi streljano bez suda. Priča se da su mnogi ukrajinski nacionalisti koji su pokušali da prebegnu u Poljsku pobijeni na granici.

Ono što je zanimljivo je da su ukrajinski nacionalisti nastavili da služe Hitleru, uprkos njegovoj izdaji. Preživeli članovi "Karpatskog siča" prešli su u "ukrajinske" bataljone Vermahta i borili se u Poljskoj, a kasnije i protiv SSSR-a. Neki od njih su doživeli da ih Hitler izda i drugi put: Vološinov sekretar Ivan Rogač streljan je 1942. u Babinom jaru kod Kijeva.

Sporna regija je 1945. postala deo SSSR-a kao Zakarpatska oblast Ukrajinske SSR, a od 1991. nezavisne Ukrajine.

Priča o "Karpato-Ukrajini" ostala bi zabeležena samo kao još jedna sumorna vinjeta u surovoj istoriji Evrope tridesetih godina prošlog veka, da nasleđe Vološinove lažne države nije nastavilo da živi i danas.

Posle puča u Kijevu 2014. godine, jedan od "dobrovoljačkih bataljona" Oružanih snaga Ukrajine dobio je ime "Karpatski sič". Iako je rasformiran 2016, ponovo je uspostavljen 2022. i danas postoji kao 49. odvojeni pešadijski bataljon. Ironijom istorije, u njegovom okviru deluje "Nemački dobrovoljački korpus", sastavljen od desetak nemačkih državljana.