Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu: Nečastivi često posećuje London

Ne postoji jedna, nego – najmanje – dve Britanije. Prva je ona imperijalna, snobovska i aristokratska, koja uvek nastoji da pokaže svoje lepo lice. Nažalost, ispod Britanije uglađenih manira skriva se nešto drugo. Druga je radnička i sirotinjska, koja nikad nema lepo lice. Te dve Britanije se inače retko sreću i jedna o drugoj nemaju lepo mišljenje.

Naš izbor

Francuska na ivici katastrofe: Emanuel Makron – simptom sveopšte degradacije evropskih elita

Kako piše ruski pisac Platon Besedin: "Godine 1977. veliki Džon Lajdon, poznatiji kao Džoni Roten, pevač grupe 'Seks pistolsi', a kasnije jedan od najznačajnijih društveno-političkih filozofa 20. veka, snimio je monumentalnu himnu 'Anarhija u Ujedinjenom Kraljevstvu'."

Poslušajmo neke stihove ove himne: "Bože, čuvaj kraljicu / Fašistički režim / Napravio je od tebe kretena / Potencijalnu hidrogensku bombu / Bože, čuvaj kraljicu / Ona nije ljudsko biće / Nema budućnosti za tebe / U engleskim snovima..."

I takođe: "Naša simbolična vladarka / Nije ono što izgleda da jeste / O, Bože, spasi istoriju / Bože, spasi tu vašu ludu paradu / O, Gospode, Bože, smiluj se / Svi zločini su plaćeni..."

To je bio početak pank pokreta, koji je u Britaniji odjeknuo poput bombe. U nizu intervjua koji su usledili, nastavlja Besedin, Roten je pljunuo na imperijalnu suštinu Britanije. Zapravo, dodaje on, čitav britanski pank pokret, koji je kritikovao nezdravo stanje stvari u Engleskoj, s krajnjim prezirom je gledao na kolonijalne politike kraljice i njene pratnje.

"Ta Britanija je otimala, proždirala i pokoravala", piše ruski autor, "sejući haos svuda gde bi prošla." "London zove", pevali su tada članovi grupe "Kleš"...

Proždrljivi Morloci protiv lakovernih Eloja

Aristokratska maska služi tome da sakrije odvratno i ružno lice imperijalne Britanije. Licemerje je njen prirodni, neophodni saputnik. Ako biste ugledali njeno pravo lice, užasnuli biste se.  

Naš izbor

Endi Bernam, najnovija britanska marioneta: Vetrovi rata duvaju preko Lamanša

Engleski pisac Herbert Džordž Vels objavio je 1895. godine delo pod nazivom "Vremenska mašina", koje opisuje svet podeljen na dobroćudne ali lakoverne Eloje i zle Morloke. Morloci, koji žive ispod zemlje, noću izlaze na površinu i posvećuju se svojim demonskim zabavama: lovu na Eloje, koje odvode u podzemni svet. Podseća li vas to na nešto? Recimo, na lov na "živo ljudsko meso", koji se odvijao na Epstinovom "začaranom ostrvu". 

Velsovo delo nije delo puke mašte već aluzija na dve suprotstavljene engleske klase, piše Besedin: proletere i kapitaliste, robove i eksploatatore, vazale i feudalne gospodare.

U Engleskoj je očuvan gotovo nedirnut klasni, staleški sistem srednjovekovnih privilegija. Nema mešanja ni kontakta izmeću klasa. Aristokrate, kao što smo mogli da vidimo u legendarnoj seriji "Mućke", žive u raskošnim dvorcima, gde ih čuvaju agenti britanskih obaveštajnih službi; drugi su osuđeni da večito tavore na socijalnom dnu.

Svako mešanje između ova dva socijalna staleža je težak prestup. Jedni su sluge i batleri, drugi su proždrljivi gospodari. Naravno, postoje i izuzeci od ovih pravila. Na primer, Mika Džegera, pevača grupe "Rolingstons" kraljica je počastvovala titulom sera. "Stonsi" su, za razliku od umivenih "Bitlsa", bili "prljavi", radnički bend. Na pitanje upućeno gitaristi Kitu Ričardsu, da li bi on otišao da se pokloni kraljici i primi titulu, on je odgovorio da ne bi, i dodao: "Ali, Mik je nešto drugo. On pripada srednjoj klasi". 

Ovaj sistem vladavine, preuzet direktno iz Srednjeg veka, danas je u Engleskoj iz nekog razloga prozvan "demokratijom"...

Virus imperije, laži i licemerja

Naš izbor

Demokratska farsa zvana EU: Evropske igre sa smrću i samouništenjem

Britanija je oduvek opsednuta jednim virusom, nastavlja ruski pisac – virusom imperije, laži i licemerja. Tim virusom Britanija je prožeta do srži – baš kao što je kolač natopljen kremom – poput infekcije ili teške bolesti.

Engleski pesnik Radjard Kipling, sa svojim kultom "belog čoveka" i "teretom" koji je on, tobože, osuđen da nosi, bio je glasnogovornik te imperije. Da li je bio jedini? Svakako, nije. Kipling je samo govorio u ime engleske aristokratije i predstavljao njen pogled na svet.

Suština je u tome da, čak i vekovima nakon što je prestala da bude "gospodarica mora", Britanija ostala imperija. Ona je jednostavno rekonfigurisala svoje kolonije, a njena moć se više ne projektuje putem oružane sile. U ovom dobu tehnofeudalizma, kaže on, postoje daleko moćniji mehanizmi kontrole.

Upravo takva Britanija, što je podjednako zanimljivo, danas veoma lako optužuje sve i svakog za imperijalističke ambicije – svakog, izuzev same sebe.

Koga engleske aristokrate žigošu zbog imperijalizma? Pa, naravno, pre svega Rusiju. S tim je tesno povezan još jedan narativ: ideja da Rusi nameravaju da zauzmu Englesku, Evropu i Zapad, i da sve pokore i unište. Ta mantra, piše Besedin, opstaje vekovima i uopšte ne pokazuje znake slabljenja.

Naš izbor

Sunovrat Pete republike: Kuda plovi "lađa francuska"?

Ruski pisac Zahar Prilepin navodi jedan, po svemu sudeći karakterističan primer: citat iz savremenog romana engleskog pisca Džulijana Barnsa. Žena junaka skvasila je čarape na plaži. Evo šta prolazi glavom junaka u tom trenutku: "Opsovala si kad si skvasila svoje čarape, pa sam pomislio: šta bi tek rekla ako bi slomila nogu ili ako bi se iskrcali Rusi…"

Rusi se nikad nisu iskrcali na britanskom ostrvu – barem nisu do sada. Britanci su, poput Francuza ili Nemaca, nekoliko puta ratovali protiv Rusa, i to u samoj Rusiji. Na primer, u Krimskom ratu: "Tokom Građanskog rata (u Rusiji) sproveli su direktnu agresiju i baš su se 'iskrcali', zajedno sa Francuzima, u Murmansku i Arhangelsku, otvarajući protiv Moskve Severni front", podseća Prilepin.

Što se tiče famozne "ruske agresije" – nisu ruski dronovi ti koji danas napadaju Birmingem ili London. Naprotiv, britanski dronovi napadaju stambene zgrade u Sevastopolju, Brjansku, Belgorodu i Kursku...

Pa, ko onda laže?

U čemu je problem Borisa Džonsona?

Teško je upamtiti imena svih britanske premijere, koji se poslednjih godina smenjuju kao na fabričkoj traci. Neki od njih ne traju ni koliko glavica zelene salate na polici u supermarketu. Teško je, međutim, ne zapamtiti barem jednog – Borisa Džonsona, ne samo zbog njegove živopisne spoljašnosti.

Kako primećuje Besedin, postoji još jedan, mnogo važniji razlog: upravo on snosi direktnu odgovornost za vojni sukob u Ukrajini. Upravo je on taj koji je požurio u Kijev nakon pregovora u Istanbulu i nagovorio Zelenskog da se upusti u ovaj besmisleni rat.

Naš izbor

Pobuna islandskih ribara protiv Brisela: Zašto Island neće u Evropu

Ne tako davno, ovaj bivši britanski premijer je izjavio: "Problem sa Rusijom je u tome što ona ne može da se odrekne svoje imperije. Velika Britanija je nekada posedovala najveću imperiju koju je svet ikada video – bila je otprilike sedam puta veća od Rimskog carstva – pa smo je ipak napustili. Rusija mora da pusti Ukrajinu. To je kao onaj stari savet za veze: ako nekoga voliš, pusti ga na slobodu. Ako se vrati, tvoj je; ako se ne vrati, nikada nije ni bio. Moraju da puste Ukrajinu. Era imperija je završena."

Džonsonova retorika podseća na čuvenu izreku, koja se pripisuje prepodobnom Antoniju Velikom: "U poslednja vremena, devetorica bolesnih prići će jednom zdravom i reći: 'Ti si taj koji je bolestan, jer nisi kao mi'."

Reč je o mehanizmu koji je u psihologiji poznat kao mehanizam projekcije: kad god govorimo o tuđim manama, mi zapravo govorimo o sebi.

Džonson, naravno, kaže Besedin, govori o sebi i svojoj zemlji: "Jer upravo se Zapad – a posebno Britanija – čvrsto držao Ukrajine, koju je decenijama pretvarao u antirusku državu, poput besnog buldoga čiji je jedini cilj da zarije zube u grla Rusa."

Nečastivi u Londonu

Godinama se to odvijalo putem novca i otrovne antiruske propagande, a danas putem krvavog posredničkog rata. Ali, koga je na Zapadu briga za Ukrajince i njihova stradanja?

Naš izbor

Vetrovi pobune duvaju Nemačkom: Mercov veliki pad

Nažalost, primećuje ruski pisac, u savremenom svetu ima previše licemerja, a neodržavanje date reči, nazivanje crnog belim, a belog crnim – sve je to postalo uobičajena norma. Britanci su šampioni među onima koji postavljaju takve "standarde".

Licemerje deluje poput sumporne kiseline: ono nagriza – i već je gotovo u potpunosti nagrizlo – samo tkivo međunarodnih odnosa, sve do golih kostiju, dodaje on.

Što se tiče licemerja Borisa Džonsona, on bi, savetuje Besedin, trebalo više da čita – makar u pauzama između kokainskih zabava.

Da je nešto čitao, znao bi da Rusija nije imperija, već "država-civilizacija". To je najpreciznija definicija, kaže ruski pisac, a sve ostalo je od Nečastivog – koji, čini se, često posećuje London...