Srbija i Balkan
Eksperiment naživo u proleće 1999: 49 minuta istine o NATO uništavanju i zagađenju Srbije
U NATO štabovima postojao je visoko pozicionirani oficir specijalista za ekologiju i životnu sredinu, vrlo dobro su znali kako će koja supstanca uticati na ljudski i životinjski svet, vode i zemlju, kaže za RT Balkan scenarista Miloje Nešić
U našoj javnosti i dalje je uvreženo mišljenje da je uglavnom samo jug Srbije (Bujanovac, Preševo i Vranje) pretrpeo radiološko zagađenje, ali to nije slučaj. Ima ga i u Subotici, Nišu, Kraljevu, Valjevu...
To je jedan od razloga što se sumnja da i četvrt veka posle NATO bombardovanja SR Jugoslavije postoji značajan broj neidentifikovanih lokacija koje su kontaminirane osiromašenim uranijumom (OU), odnosno da je pronađen samo deseti deo te municije, dok je 90 odsto i dalje na terenu.
Ni posle 25 godina od kada je Severnoatlantska alijansa otpočela 78-dnevnu operaciju "Milosrdni anđeo", od sumorne istine ne odustaje producent dokumentarnog filma "Eksperiment naživo" Miloje Nešić.
"Nema dileme, ne treba utvrđivati da je voda mokra. Srbija i Crna Gora, ali i ceo region, doživeli su zagađenje bez presedana. Prva smo zemlja u istoriji Evrope u kojoj je korišćeno radiološko oružje. Nije bačena klasična atomska bomba, ali je ispaljeno više desetina hiljada metaka sa jezgrom od OU. Gađana je kompletna hemijska industrija, namenska industrija i ono što nisu bili vojni ciljevi i za to su čekali najnepovoljnije vremenske uslove", tvrdi naš sagovornik, i dodaje:
"Nema dileme da je zagađenje izvršeno sa namenom i da je cilj bio uništavanje zdravlja stanovništva i životne sredine, a tome u prilog govori i postojanje visoko pozicioniranog oficira specijaliste za ekologiju i životnu sredinu u NATO štabovima. Vrlo dobro su znali kako će koja supstanca uticati na ljudski i životinjski svet, vode i zemlju", ukazuje Nešić čiju festivalsku verziju filma, u trajanju od 49 minuta, uz dozvolu autora naši čitaoci mogu da pogledaju na sajtu RT Balkan (na dnu teksta).
Film je, podseća, realizovan 2017/18. godine, radila ga je velika produkcijska ekipa sastavljena od 25 TV i filmskih radnika vođenih rediteljem i redovnim prof. Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Andrijom Dimitrijevićem. Dokumentarac je snimljen na području cele Srbije, u 20-ak gradova, urađeno je 44 intervjua sa stručnjacima iz različitih oblasti i snimljeno je više od 60 sati materijala.
"Sagovornike smo birali prema jedinom kriterijumu, u pitanju su naučnici koji su objavili radove na međunarodnim konferencijama ili u stručnim naučnim publikacijama - što znači da su ti radovi prošli recenziju, da su njihove kolege stavile potpis na izneta saznanja i da su ti radovi relevantni u nauci. Imali smo biologe, fizičare, hemičare, nuklearne fizičare, stručnjake za ABH zaštitu, lekare, onkologe, doktore veterinarskih studija... Uglavnom su to profesori sa naših vodećih fakulteta i naučnih instituta", objašnjava scenarista.
Motiv i ideja
Nešićeva supruga, Aleksandra Stanković Nešić, bila je novinar RTV B92 i radila je kao šef dopisništva za južnu Srbiju u Nišu i bila je zaslužna za ideju, formu, sagovornike, lokacije snimanja i čitav okvir za film.
"Nebrojano puta je boravila na području demilitarizovane zone na KiM i uverila se da je veliki broj stanovnika mesta koja su gađana municijom sa OU, vojnika i policajaca, profesionalnih ekipa iz raznih preduzeća koja su radila na čišćenju terena, oboleo, da oboljevaju i da su mnogi preminuli. Predočila je sve našem produkcionom timu i došli smo na ideju da uradimo dokumentarac. Međutim, onda se i ona sama razbolela i preminula pre sedam godina, u aprilu 2017. od karcinoma debelog creva", otkriva Miloje Nešić.
Kaže da se Aleksandrina bolest uklapa u oboljevanje od posledica bombardovanja teškim agensima, te da su i sami lekari ukazali na veliku verovatnoću da je malignitet nastao nakon dugog rada i boravka na tim kontaminiranim lokacijama.
Bolna svedočanstva
Sveobuhvatna saznanja o tome šta se desilo tokom bombardovanja 1999. godine, ali i šta je propušteno da se uradi u decenijama koje su usledile, osim struke, dali su i preživeli pojedinci i porodice preminulih vojnika i radnika.
"Ne treba prenebregnuti važnu činjenicu, da je bombardovanje i zagađivanje cele teritorije Srbije, radiološkim ili hemijskim agensima bilo u proleće 1999. godine, a da su dekontaminacija i sanacija terena počele nekoliko godina kasnije. Pljačkovica iznad Vranja, kao najzagađenija lokacija, počela je da se radi tek posle 1.000 dana, gotovo tri godine kasnije. Za to vreme je, nažalost, bio omogućen pristup stanovništvu, deci, vojsci, i to je problem... Niko nije dolazio i pratio njihovo stanje u godinama koje slede, a dodatna teškoća je što su posredstvom vazduha, površinskih i podzemnih voda, opasan materijal i toksini ponekad razneti i stotine kilometara od tog mesta", upozorava Nešić.
Tokom 60 sati snimanja, ovaj filmski radnik naslušao se izuzetno potresnih ličnih ispovesti. Mnogi od tih svedoka su u međuvremenu preminuli. Od šest-sedam zaposlenih u JK "Vododovod" Vranje - direktora, šofera i fizičkih radnika - samo jedan je živ.
"Pričao sam sa članovima porodice radnika vranjskog vodovoda. Svi su umrli od raka debelog creva, štitne žlezde, mozga, leukemije. Mnogi su odustali od lečenja jer nisu imali novac ili nisu ni znali da treba da se leče. Rezervistima koji su bili mobilisani da brane zemlju, kada su primetili prve promene na koži, tražili su novac za dalje provere i analize. Serviser uređaja za emisionu tehniku u oblasti TV komunikacionih sistema, dobio je 'ekskluzivno pravo' da servisira uređaje sa prašinom OU. Iako nije odlazio na kontaminirani teren, razboleo se i tek tada shvatio da je ta prašina bila opasnija od svega. Preživeo je, ali posle teških reakcija na hemioterapiju. Najgore od svega je što i danas radnici televizija i mobilnih operatera i dalje izlaze na tu ozračenu zonu jer su praktično sve nacionalne televizije dobile tu frekvenciju", navodi naš sagovornik.
Slično je i sa 37 mladića, pripadnika male, sanitetske jedinice Vojske Srbije, dodaje.
"Oni su od 2001. i 2002. bili na administrativnoj granici, pratili mirnodopske akcije, gađanje, čišćenje... Posle nekoliko godina od odsluženja vojnog roka njih sedmorica su se razboleli. To su ljudi do 25 godine, u naponu snage, verovatnoća da slučajno obole od raka jednaka je nuli. Jedan od njih je bio hirurg Saša Velkov iz Opšte bolnice u Pirotu. Oboleo je od raka glasnih žica, ali je na vreme otkriven i živ je, dobro je, radi.... Poražavajuće je da se ti preživeli članovi ne pozovu, da se vidi ko je ta jedinica, kako su, gde su, kako im je porodica...", kaže Nešić.
On primećuje da je evidentno da je državna administracija posle NATO agresije odlučila da se o tome ne govori.
"Pretpostavljam da je to zato da se ne bi dizala panika, da se ne bi uticalo na to da ljudi masovno odlaze iz zemlje, jednostavno je stavljeno pod tepih. I to manje-više traje do danas", smatra scenarista.
Ko je sve zatajio?
Kako navodi Miloje Nešić, veterinari iz Bujanovca i Preševa poslali su 1.000 uzoraka mesa, sira, meda, ovčije vune, vode, lišća, sena na Veterinarski fakultet u Beogradu i nisu dobili nikakvu povratnu informaciju.
VMA je pokrenula projekat praćenja zdravstvenog stanja vojnika i oficira i članova njihovih porodica koji su bili raspoređeni na kontaminiranim lokacijama 2002. godine, ali je, kako ističe Nešić, nekoliko godina kasnije odlukom vlasti u Srbiji to prekinuto.
Za brojne nalaze koji su poslati u Institut Vinča, dodaje, nema nikakvih informacija o tome kakvi su rezultati bioloških i medicinskih merenja.
Institut za javno zdravlje Srbije "Batut" bi morao da ima ozbiljne projekte višedecenijskog praćenja stanja građana, ali kada su im uputili dopis, oni su ostali nemi i jedini su koji nisu ništa odgovorili.
Predstavnici Agencije za jonizujuće zračenje mnoge lokacije nemaju identifikovane kao kontaminirane, navodi scenarista, a kontrolu radioaktivnosti koju su dužni da obavljaju jednom godišnje očigledno ne obavljaju na adekvatnoj dubini i potrebnim metodama.
"I na Pljačkovici je bila ekipa iz Vinče, mi smo je snimali. Vidi se da uzimaju površinski sloj zemljišta - 10, 15 cm dubine. To nije standardni monitoring zračenja, to ničemu ne služi... Jasmina Vujić koja je čuveno ime u nuklernoj fizici u svetu, vodeći fizičar na Berkli univerzitetu, sa izuzetnim referencama, i sama je sugerisala da mora da bude na većoj dubini i da se gledaju druge metode za teren koji je kontaminiran. Ona 25 godina kritikuje što se ne rade dodatne analize, što se teren ne sanira, što se ljudi ne leče i ne prati njihovo zdravstveno stanje", ukazuje Nešić.
Od tih posledica stradalo je, i dalje strada, mnogo više ljudi nego tokom samog bombardovanja.
"Mnogi profesori medicine su vrlo glasni da su i buduća pokolenja ugrožena jer OU i druga hemijska jedinjenja utiču i na DNK. Njihov zaključak je da će se tek rađati generacije potomaka sa psihofizičkim malformacijama, poremećajima i potencijalom da u ranom periodu obole od malignih bolesti", podvlači naš sagovornik.
RT Balkan, uz dozvolu Miloja Nešića, omogućava vam da pogledate film "Eksperiment naživo".
VV inauguration
